FOTO: Roditelj org
Nekada je bio veliki podvig otisnuti se u svet i otići iz rodnog mesta, pa čak i iz svoje zemlje. Sada je to isto što i otići sa jednog kraja grada na drugi, jer nam gradovi postaju sve veći, a tehnologija je toliko uznapredovala da ne samo što se čujemo i vidimo sa dva različita kraja sveta, već je verovatno pitanje vremena kada će naši ekrani biti takvi da imamo autentičan osećaj dodira osobe sa one strane ekrana. Očigledno je svet postao malo mesto za nas, a ni nebo više nije granica – odosmo mi na Mars!
Veliki događaj se najavljuje za deset godina! Prvi odlazak u svemir, prvo sletanje na Mesec i prvo skakanje sa ivice svemira bili su događaji koji su pomerili granice našeg postignuća – mali koraci za te ljude (ah, skromnosti), a veliki za čovečanstvo. Sada imamo savremenog Kolumba otelotvorenog u grupi ljudi i oni odlaze u otkrivanje nepoznatog. Ispitajmo nepoznate predele druge planete. Ne, čekajte, pa ona je cela nepoznata! Mada, pošto je sletanja i ispitivanja bilo, samo ćemo otkriti novo, što često i radimo, hajdemo još dalje, nastanimo je! I tako se proširila ona ideja o letovanju na Mesecu, jer sada se čak i selimo u svemir.
Nekada nam je bilo nezamislivo da na ulici telefoniramo, pa dobismo mobilne telefone. O ovim pametnim telefonima nismo mogli ni da sanjamo. Za nekoliko sati stižemo na drugi kontinent, što je bilo neverovatno za putnike koji su mesecima plovili. Da je neko rekao onima koji su svojim najdražima slali pisma, pa mesecima čekali na odgovor, da će moći da ih vide kad god požele, ne bi mogli da veruju. Granice se svakodnevno pomeraju. Teoretisali smo o Marsovcima i odlučili da postanemo isti.
Zavisnici od adrenalina, avanturisti, sanjari, istraživači, naučnici ili razočarani? Ko su ljudi koji zapisuju nove stranice ljudske istorije? Šta je to što čoveka natera da ode u nepoznato bez ikakvog unutrašnjeg kočenja? Ovde deluje kao da se nepoznato može stepenovati, koliko god to apsurdno zvučalo. Reći ćete, nešto je ili poznato ili nije. Međutim, kada je čovek prvi koji je sleteo na, za čovečanstvo, sasvim novu planetu, koji je prvi koji ju je empirijski iskusio i kada povratka više nema, to svakako ne može na isti način biti nepoznato kao kada čovek na svojoj planeti, čije je uslove već iskusio, istražuje nepoznate predele. Svi naučni proračuni, koliko god uzimali u obzir svoje znanje (pretpostavke) o uslovima na Marsu, samo su na nivou naučnih teorija. Vrše se određeni proračuni na osnovu kojih se izvode pretpostavke o uslovima koji su na Marsu. Zatim se to usklađuje sa uslovima u kojima mogu da funkcionišu zemaljski organizmi i materijali. Onda se vrše eksperimenti u ograničenim uslovima koji bi potvrdili naučnu teoriju o tome kako da nešto „odavde“ uspe „tamo“. Kao i svaka teorija, nije konačna i samo je, u uslovima u kojima je izvedena, najpreciznija moguća, ali nikako ne i apsolutna. Samim tim, odlazi se u potpuno nepoznato, moguće je odvijanje na koje nauka nije računala, mogući su scenariji koje naučnici nisu ni mogli iz svoje pozicije da predvide. Da li će ti zasadi koje će zemaljska civilizacija gajiti zaista i uspeti? Da li će resursi biti dovoljni? Da li će se pojaviti pravi Marsovci koji će ugroziti našu ekspediciju? Da li će doći trenutak kada će naši revolucionari jedno u drugom videti resurs za opstanak? Hoće li neko tek kada sleti na Mars osetiti strah od svega toga i još veći šok kada se suoči sa stvarnošću da povratka više nema, pa time i okončati sa svojim zdravim razumom? Ovo su samo neka od pitanja koja se prirodno postavljaju nakon informacije da nekoliko ljudi ide na drugu planetu, na koju čovek nikada nije sleteo, ali da odatle ne mogu da se vrate.
Da li je ovo dobra ideja tima stručnjaka da istraži novu planetu tako što će pozvati dobrovoljce da se obuče i odu, a zapravo su ekvivalentni zamorcima? Ako su oni zaista zamorci, kolika je njihova uloga u svemu tome? Da li su oni tada zaista revolucionari ili samo osobe koje su pristale da nekog drugog proslave, uz rizik za sopstveni život i mir onih koje za sobom ostavljaju? Na kraju krajeva, i obuka koja sledi pred odlazak na Mars je obuka u ograničenim uslovima koji su obezbeđeni na ovoj planeti i daleko su od paralelnosti sa marsovskim uslovima.
Na kraju krajeva, i svi raniji odlasci u svemir su patili od istih rizika, jer unapred nije postojala garancija da će sve biti onako kako je planirano, već samo onako kako je predviđeno. Ono što ovu ekspediciju čini, moglo bi se reći, šokantnom je upravo ta informacija da povratka nema.
S jedne strane, tu je onaj intuitivni osećaj da bi svako od nas, da je u toj situaciji, osećao strah i neki otpor – šta ako odem i ne adaptiram se; šta ako se pokajem, a povratka nema; šta ako ovim sebi potpisujem smrtnu presudu ili odlazim u odbrojavanje svog života (ovo pogotovo prirodno budi nagon za borbom za život, odnosno, otpor)...? Uostalom, tu je i onaj osećaj dužnosti prema drugima – ni u jednom momentu neću znati da li su oni koje ostavljam za sobom dobro, da li su i dalje živi. Ta pomisao o odlasku bez ikakvog uvida u to šta je sa ljudima koji ostaju subjektivno asocira na odlazak na onaj svet, samo što ovde sami sebe šaljemo.
Sve to što nam psihološki stvara otpor pri pomisli o nepovratnom odlasku na Mars upravo i budi sumnje u ove ljude koji pristaju na to. Tako, s druge strane, uz informaciju da će život prve ljudske civilizacije na Marsu biti pod budnim okom kamera, imamo i kritički preokret. Misao ide i ka tome da se radi o dobro upakovanoj ideji koja će nam predstavljati nešto što je nadmašilo ne Gagarina, Armstronga, Tereškovu, psa Lajku i Baumgartnera, već Velikog brata, Farmu, Parove, Dvor i njima slične. Rijaliti program o životu na Marsu zaista bombastično zvuči!
Bilo da je stvarni odlazak iz naučnih razloga, koji će kamere pratiti za naučna istraživanja ili odlazak iz medijskih motiva, koji će kamere pratiti radi spektakularnog programa, a možda i da je odlazak u studio koji je za gledaoce prozvan Marsom, neko će tu, u svakom slučaju, medijski da zablista.
Bilo kako bilo, ko zna šta će se za tih deset godina promeniti. Neki će se predomisliti, možda ekspedicija (ili program) propadne, a možda i omoguće tu povratnu kartu. Na kraju, ostaje da nauka teži napretku i često u tome uspeva, tehnologija je sve razvijenija, mi to podržavamo, često želimo da i mi direktno i lično pomerimo te granice i učinimo nešto veliko, ali koja je cena toga? Gde je granica pomeranja granica?
