FOTO: Videoclub Gradignan
Ko je najbolji?
Pitanje koje sebi barem jednom dnevno postavite, bilo da je u pitanju sport, politika ili muzika. Svako će imati svoje mišljenje, argumente, emocije. To pitanje će sa sobom nositi i žustre diskusije, neretko i svađe. Skoro da nema polja na kojem će se ljudi složiti oko toga ko je broj jedan.
Pa, skoro da nema.
Gluma je verovatno poslednje mesto gde biste mogli da potražite jedinstveni stav o tome ko je naj, naj.
Ili pak ne?
Jedni će slaviti neponovljivu šizofreniju Džeka Nikolsona, drugi pak obožavati kralja monologa, Paćina. Treći će tvrditi da je Dastin Hofman najbolji metodski glumac, dok će četvrti to isto misliti za De Nira. Blagajne će veličati Toma Henksa , a festivalska publika i žiriji dramsku dubinu Šona Pena. Ipak, svi će se oni, drage volje ili ne, složiti oko dve stvari.
Da su svi gore još uvek aktivni pobrojani glumački kolosi, svaki u svojoj generaciji, odreda sjajni. I da svi oni ipak gledaju u leđa jednom čoveku.
Jedinom živom glumcu koji u vitrinama ima tri „zlatna dečaka” za glavnu mušku ulogu.
Jedinom glumcu u istoriji kome je to pošlo za rukom.
Sigurno će se javiti neko i osporiti značaj „Oskara” u određivanju kvaliteta nekog glumca ili filma. A javiće se još ljudi i reći da ta Akademije odavno više ne zna šta radi i da je u poslednjim decenijama potpuno pogubila kompas i obezvredila samo takmičenje.
Činjenica je da su i jedni i drugi u pravu. „Zlatni dečak” je surovo zaobišao mnoge velikane, dok je druge nagradio za pogrešne stvari i u pogrešno vreme. I to je fakat. Ali, čak i ta i takva nepravedna i slepa na jedno oko, Akademija neke stvari ne može da previdi i pređe preko njih. Može da pokuša, ali ne može da uspe u tome.
Ne može, jer su neke stvari jednostavno neuništive. Kao, na primer , kvalitet. Kvalitet koji se rađa iz posvećenosti. A posvećenost je postala srednje ime Danijela Dej-Luisa.
Od oca pesnika i dede pozorišnog radnika, ovaj Irac, odrastao u Engleskoj, vrlo rano je debitovao na velikom platnu. Minijaturna epizoda u „Sunday, bloody sunday” označila je ujedno i deceniju pozorišne aktivnosti pre povratka na film. Početak mu je bio težak, sa neupečatljivim epizodama u „Gandiju” i novo verziji „Pobune na brodu Baunti”. Iako su ga kritičari ocenili kao neperspektivnog za bavljenje glumom, on nije odustajao. Usledile su solidne uloge u nezavisnoj produkciji u „My beautiful laundrette” i još jednom rimejku klasika „Soba sa pogledom”, a onda i prva ozbiljna uloga u ozbiljnom projektu rađenom po Kunderinom bestseleru, „Nepodnošljiva lakoća postojanja”. Neki novi, samopouzdaniji Danijel Dej-Luis počeo je da pokazuje svoje lice u liku okorelog ženskaroša Tomasa i zajedno sa Lenom Olin i mladom Žilijet Binoš se sasvim korektno uklopio u viziju reditelja Filipa Kaufmana. Nakon što se prikazao u solidnom svetlu festivalskoj publici, sledeći korak morao je da mu bude pažljivo odmeren. Pokazaće se kasnije da je to bio jedan od onih presudnih, pivotalnih koraka u karijeri, koji ga je i načinio onim što danas jeste. Najvećim živim glumcem.
Malo je falilo da do tog koraka uopšte ni ne dođe. Sjajan scenario za „Moje levo stopalo”, fascinantnu priču o životu irskog pisca Kristija Brauna, obolelog od cerebralne paralize je te 1989. imao samo glavnog glumca i režisera Džima Šeridana , ali ne i novac za snimanje. Situacija je bila takva da se sam Danijel nije odrekao molerske tezge za vreme snimanja ne bi li imao za krov nad glavom. A krov nad glavom je smestio pored jedne bolnice koja se starala baš o osobama obolelim od ove opake bolesti. U tim satima, porevedenim u posmatranju bolesnika, rodila se klica njegovog zaštitnog znaka koji će ga pratiti i do današnjih dana.
Potpune predanosti ulozi i pripremi za nju.
I ranije se dešavalo da glumci smršaju ili se ugoje za ulogu, vežbaju najrazličitije moguće veštine, uče da jašu, pevaju i igraju. Ali nikad pre i nikad posle Danijela Dej-Luisa jedan glumac nije toliko uranjao u lik kojeg tumači i toliko se poistovećivao sa njim. U slučaju „Mog levog stopala”, taj odnos je bio kombinacija mazohizma nad samim sobom i sadizma prema ekipi filma. Da bi osetio svu sramotu i poniženje paralizovanih ljudi, terao je ekipu da ga svuda nose i guraju u invalidskim kolicima. Luis je za potrebe snimanja naučio da slika levom nogom i čak naslikao neke od slika korišćenih u filmu. Ali sve to nije bilo ništa u poređenju sa činjenicom da je od predugog sedenja u nakrivljenom položaju samom sebi nagnječio i polomio jedno rebro! I baš taj trud, manijakalna predanost i žrtvovanje su u potpunosti zatekli filmski svet nagradom za najbolju mušku ulogu dodeljenu u „Kodak teatru” naredne godine. Scene u kojima igra fudbal , učestvuje u tuči u lokalnom pabu, kao i lupanje glavom o sto za večeravanje postale su antologijske i uvrštene su pravo u glumačke udžbenike na svim meridijanima. Legenda o velikom glumcu bila je rođena, a Danijel je preko noći postao mlada glumačka zvezda broj jedan u svetu.
Betonski pastir čuva svoju ogradu, a velegrad ga zove na svoje visoke platforme.
