Места која нас привлаче док на њих не стигнемо, понекад приликом коначног контакта са нашим ђоновима, прстима и погледом умеју да се нарогуше. Као слатко маче које када му приђемо почне да бежи, сикће и гребе - тако су се Грузија и Јерменија понеле према мени.

Autor: Aleksa Jovanović

Непланска градња по брдовитом рељефу мешала је стилове и историјске епохе, као састојке за шејк, смути или коктел. Са врха тврђаве Нарикале у центру Тбилисија, посматрам градску панораму и препознајем у себи деструктивну глад, која ме не напушта ни последњег дана путовања. Одлично знам да је та привлачност мач са две оштрице. Нашавши се претходних дана у средишту вртлога тих расутих улице, прошао сам као додатни састојак - и то онај који се чекао да би се блендер укључио. Признајем да ме је град самлео. Сећања на догађаје из тог пространства наводила су ме на капитулацију. Обилазио сам га, а нисам га упознао. Презирао сам га јер ме је повредио и волео га, јер ми је остао нејасан. При помисли да га ускоро напуштам, осетио сам олакшање.

<имг цласс="флоат" срц="хттпс://с24.постимг.орг/уј06720тх/имаге.јпг/

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Свестан ветра који ме пробија, размишљао сам како најбоље да искористим преостало време. Где да се склоним и да ли да се склоним? Да ли да наставим по свом уобичајном суровом темпу или да негде примирим? Остала ми је недоречена прича о смрти у Тбилисију, па сам одједном пожелео и њу да дотакем - ону провалију од зоолошког врта из које су се прошлог лета излиле звери и привремено пажњу светских медија преусмериле на метролопу са периферије света. Да ли је та рана зарасла?

Пут до смрти водио је кроз Раставели булевар. Био је понедељак и све је врвело од људи и призора боје прошлости и садашњости. Преко пута Националног театра затекао сам момка дуге разбарушене косе како на гитари прикљученој на појачало са микрофоном испред себе, свира и пева песму би20 yеарс/и/б од једног од омиљених ми бендова биПлацебо/и/б. Застао сам и пратио репертоар који сам доживео као личну посвету и као весника пролећа. Тбилиси се напокон буди. Његову најпрометнију улицу одједном оплемењују звуци музике моје младости. бЗнате сласт осећаја када изненада чујете добро познату песму на коју сте заборавили и катарзично запевате стихове чију сте емоцију проживели./б Дрогирао сам се том песмом када се појавила пред сам крај 2004. године, у време када ми се завршавао први семестар на факултету. Уплакане и још увек непознате београдске улице, запрљане блатом и суснежицом, никада довољно водоотпорна обућа, никада довољно апстрактна и опширна литература у ранцу, бол скоро свакодневног сусрета са Зеленим венцом и Ластином аутобуском станицом, и тешка зимска јакна у чијем џепу сам држао мп3 на батерије – малог чаробњака који је једини привремено успевао да створи илузију лепшег света. Притиском на дугме музика почиње. иТхере аре твентy yеарс то го, анд манy фриендс и хопе, тхоугх соме маy холд тхе росе соме холд тхе ропе … Тхат'с тхе гифт анд тхат'с тхе трицк ин ит … /и/а

имг цласс="флоат" срц="хттпс://с24.постимг.орг/ф3у7днбцл/имаге.пнг/>


Хвала ти Тбилиси. Још једном си ме изненадио, овај пут пријатно. Није рекао Хвала.

Тбилиси је оперисан од осећаја стида. Не скрива ожиљке по ћошковима, већ од њих прави дефиле. Како сам корачао даље булеваром, бивао је све бржи, необузданији, почео је да се рачва и одједном је из споредне улице излетео аутомобил франкенштајн са одваљеним предњим делом. Неколико пролазника сам питао где се тачно налази зоолошки врт, јер ГПС ми је говорио да сам врло близу. Реаговали су збуњено, чак и нељубазно мислећи да их намерно зајебавам. Осетљиви су на питање зоолошког врта, као савремени Румуни на период Чаушескове владавине. Праве се да пате од амнезије. Зоолошки врт? Какав зоолошки врт?! Ми то немамо. Хахаха … зоолоски врт!

Да зоолошки врт, онај што га је уништила поплава. Није га сигурно избрисала са земље. Ја сам туриста и желим да видим како данас изгледа? Прошло је скоро годину дана.

Само би махнули руком, а неки ме и намрштено заобишли.

Дошао сам до једне раскрснице и скренуо низбрдо, пролазећи поред великог белог здања опкољеног капијама и четинарском баштом. Допало ми се, али ипак сам наставио да се спуштам до краја улице где би по ГПСу требало да се појави животињско царство. Када сам стигао, схватио сам да су пролазници били у праву. Шта то беше зоолошки врт? Нисам угледао ништа сем беживотне парцеле са остацима кавеза, у подножју уздигнуте магистрале. Стајао сам кратко и разочаран се двоумио да ли да ипак пробам да нађем начин да продрем даље ка том смеру, када се Тбилиси окренуо према мени и гледајући ме преко рамена, свађалачки настројен, добацио - Где си ти кренуо? Хоћеш ли напокон одустати? У моју долину ниси добродошао. Доста више. Удахнуо сам дубоко, избројао до пет, прогутао инат и размислио о његовим речима. Нисам одобравао тако хладан став према себи, али сам схватио да донекле говори истину. Није ли заиста доста? За некога ко путује болестан, потпуно сам, без здравственог осигурања, нисам ли већ видео и више него што је било суђено? Зар је неопходно да и последњи дан проведем завлачећи се даље испод аутопута ка немилосрдном урбанизму северозападног Тбилисија који ме може обухватити као биљка месождерка.
<имг цласс="флоат" срц="хттпс://с10.постимг.орг/5фx0кр9гп/имаге.јпг/
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Тада сам први пут одустао. Подигао сам ручну и попео се на зелено брдо преко пута, одакле сам посматрао део град пред којим сам поклекао. Далек, расут и отуђен, али провокативан. Волим што још увек постоје престонице које се не шлихтају туристима, већ где свако ко дође мора да се труди и сналази. бТолико је био непривлачан да ме је привлачио./б

Иза мене се пружала башта кроз коју сам дошао до оног белог здања. Видевши гомилу младих људи, јасно ми је било да је то Универзитет. Није ми било у плану да се помешам са тамошњим студентима, али пријатност окружења, спонтаност којом сам дотле стигао и време ког сам имао на претек, охрабрили су ме да се ту задржим. Нахватао сам ВиФи и пустио песму биМонумент/и/б од бРоyскопп & Робyн/б. Не знам зашто сам се за њу одлучио. Можда због споменика у облику узвишене статуе на чијем врху је птица раширених крила, али тих скоро седам минута атмосферичног звука скандинавске продукције, тако су се накалемили на тај тренутак да су постали химна путовања. ибИ вилл лет тхис монумент репресент а момент оф мy лифе …/и/б/а
имг цласс="флоат" срц="хттпс://с13.постимг.орг/пв7буадг7/имаге.јпг/>
Вртео сам песму и шетао баштом, а затим ушао у зграду и посматрао унутрашњост ходника, натписе на кабинетима, професоре и студенте – преко 10 година млађе од мене. Толико су млади да су више од пола деценије млађи чак и од моје млађе сестре! Ја сам матор. Време није хтело да стане ниједне секунде. Зашто нам друштво намеће тај одвратан осећај да са нечим каснимо, да нешто нисмо испунили, урадили како треба и да ће нас појести мрак јер нисмо савршени? Зашто се нисам родио паметнији? Увек ме сећање на студентске дане, ту борбу, онеспокоји. Запрља ток мисли. Подсети на заглављеност у неким осећајима. Исте панталоне, постељина, људи … другачија фризура, мишићна маса, крвна слика, буџет, зидови … исти бол – то пецкање у грлу и узнемиреност у стомаку и грудима … другачији пасош. Хоће ли се живот икада обојити новим, другачијим квалитетом? Хоће ли донети нешто више од путовања? Хоће ли почети да се дешава тамо где јесте?
<имг цласс="флоат" срц="хттпс://с14.постимг.орг/м6г7рqлсх/имаге.јпг/
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Када нас суоче са питањима од којих бежимо, даљине се учине мање радосним. Места која нас привлаче док на њих не стигнемо, понекад приликом коначног контакта са нашим ђоновима, прстима и погледом умеју да се нарогуше. Као слатко маче које када му приђемо почне да бежи, сикће и гребе - тако су се Грузија и Јерменија понеле према мени. Али радост уме да изненади. Закасни. Појави се тек када слегне утисак. Као иевергреен/и песма која се ретко коме допала на прво слушање или нечије лице према коме смо на први поглед били равнодушни, а до данас схватили да је најлепше на свету. Тако и бслике даљина пред нашим очима. Захтевају време да се развију, поново оживе, добију пуноћу и снагу која их претвара у вечне успомене./б Можда је и то уметност која никада није нашла своје место у класификацији. Уметност даљина. Даљина које стварају чулне сензације подједнако узвишене као и музика, слика, покрет, облик ... додир.
...

Напуштам Универзитет вртећи исту песму. Ходајући улицом паралелном са реком, мимоилазим псе луталице, необичне аутомобиле, видим буку али је више не чујем. Хипнотисано слушам Робyн како пева биМаке а спаце фор мy бодy, диг а холе, пусх тхе сидес апарт .../и/б лево скрећем ка дрвореду који ме је неочекивано одвратио од праволинијског хода. Привукло ме је наизглед скрајнуто зеленило где су старији Грузини на клупама играли шах, а још више ме је заинтригирала пространост скривеног парка који сам откривао шетајући даље ка реци. Испоставило се да је парк издигнут у односу на провалију и на самом крају обезбеђен жичаном оградом преко које пуца поглед на браон реку у подножју и на један део градске панорама која је режала на мене. бТу сам већ осетио опсценост правог гета./б Около су се смуцали корисници психоактивних супстанци и нека мангупски настројена деца по којој се видело да су ту на свом терену. Прошавши поред мене, шмугнула су иза жице и заварала траг као на филму. Минут касније, угледао сам их на каменитом одрону ижврљаном графитима у подножју ограде, који је деловао као да ће се, ако им се још неко придружи, одвалити и сурвати у провалију под нама. Као мали видиковац за храбре, где нико ни за кога не одговара. /а
имг цласс="флоат" срц="хттпс://с7.постимг.орг/буввофивр/имаге.јпг/>
Đаво ми није дао мира. Провукао сам се кроз рупу на жици, упао у шипражје где сам угледао једног од тих клинаца како уринира, стигао испод нивоа где сам пре тога стајао, прошао кроз тај мрачан и смрдљиви пролаз и ускоро се нашао на одрону који сам пре тога радознало посматрао, придруживши се млађаној банди на њиховох територији. Опколили су ме као недовољно стасале звери које се инстинктивно облизују, иако су још увек несигурне у намери да нападну плен. Они су гледали у мене, а ја у Тбилиси. Био је то један од ретких тренутака тишине. Допало ми се то место. Волим када нешто такво пронађем. То је слика истока, периферије, скрајнутости, непознатости и егзотике. То су украси недовршене урбанизације и несавршаности овог света. То је Грузија.

Наставак следи ...


Претходне приче о Грузији можете прочитати ovde, ovde, ovde и ovde


***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на urednistvo@iSerbia.rs уз Цц на office@iSerbia.rs, са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.


Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Коментари

ВЕСТИ