FOTO: thecelebculture.com
„Gradovi na papiru“ je film koji naizgled ima sve potrebno da uspe. Priču potpisuje Džon Grin, pisac izuzetno pupularne priče i filma „Krive su zvezde“ što obećava. Tu je supermodel u ulozi glumice u ulozi glavnog lika, tinejdž film kao avantura, srednja škola kao metafora za nešto mnogo više i izgubljeni dečko koji i ne shvata da je izgubljen.
Kventin, poznatiji kao Kju još je jedan odgovoran i nevidljiv dečko u srednjoj školi, zaljubljen u, eto, još jednu najpopularniju devojku koja nije zla i plastična kako smo navikli, već misteriozna i magična. Kao deca bili su najbolji prijatelji, ali kako su odrastali, udaljili su se. Priča prati njen nestanak ili odlazak, njegove uporne napore da je pronađe, jačanje prijateljstva i sazrevanje.
Kju ima svega dva prijatelja, takođe nevidljiva i vredna, pomalo čudna, jer ipak nam u filmu treba i malo komedije. Budućnost mu je isplanirana – škola, dobar fakultet, posao, porodica do tridesete i tada život počinje? Ili se završava? Ni on nije baš siguran. Važno je da Kju ima plan, jer planovi su važni. I sama sam pomalo kao Kju, pravim planove, a onda pravim planove o tome kako ću da pravim planove, što zvuči čudno, ali znači da sam uvek dobro pripremljena. Ovaj film je, pak, naterao Kventina, a i mene, da razmislimo da li su planovi najvažniji u životu i da li treba misliti samo o budućnosti.
FOTO: usmagazine.com
Glavni pokretač priče i Kventinovog života je Margo, neustrašiva i nezaboravna devojka, mit u svojoj školi, koja vidi svet drugačije od ostalih. Moram odati priznanje Kari koja me je izuzetno iznenadila u ovom filmu kao još jedna u nizu modela koje su uspešno prešle sa piste na veliko platno, kao Kameron Dijaz, Bruk Šilds, Mila Jovović i druge. Njena gluma je iskrena, drugačija, možda ne toliko fenomenalna, koliko čudna, i privlačna. Njen najveći talenat, ako se može tako nazvati, je to što je nemoguće ne gledati u nju i ta magija je ono što ona unosi u lik Margo i zbog čega se sa njom stapa.
Nakon devet godina gotovo nikakvog kontakta između Kventina i Margo, ona se jedne noći pojavljuje u njegovoj sobi i poziva ga na avanturu. Uz malo nagovaranja ona uspeva da ga izvuče iz njegovog sigurnog života u kome nijedno pravilo nikad nije prekršeno i pokazuje mu svet pun uzbuđenja. Za jednu noć punu smeha, zabave, opasnosti i druženja Kju oseća ponovnu bliskost između njih dvoje.
Sutradan, kada očekuje da će Margo konačno postati deo njegovog života shvata da je ona otišla. Tada odlučuje da prati njene tragove i započinje potragu verujući da ga ona negde čeka.
Ne mogu da ne primetim kako smo sazreli, mi, mladi, hoću reći. Filmovi koje snimaju za nas nisu više mešavina seksa i alkohola, žurki i podsmevanja kao nekada. Prošlo je vreme „Američke pite“ i drugih sočnih tinejdž komedija. Danas se bavimo ozbiljnijim pitanjima, kao što je sopstvena egzistencija. Zašto, pitate se? Možda nas je širina sveta naterala da se okrenemo sebi? Možda su nas društvene mreže oformile u empatične osobe? Možda smo ipak postali dovoljno iskreni da priznamo da smo i sami izgubljeni i gledamo ovakve filmove kako bismo se pronašli. Mi u suštini samo želimo da znamo da nismo sami.
Ovakvi filmovi postavljaju mnoga pitanja. Zašto postojimo? Da se uklopimo i ne uzburkamo more ljudi u kojem živimo ili da promenimo svet? Da li da pratimo uputstva drugih ili, pak, da pišemo sopstvena? Živeti, iskreno živeti ili životariti?
Film „Krive su zvezde“, koji je promenio mišljenje čitave generacije o životima mladih i svrsi svega dao je odgovore na mnoga ovakva pitanja. Svi koji očekuju da „Gradovi na papiru“ urade isto neka smanje očekivanja, jer mnoge odgovore neće dobiti.
„Gradovi na papiru“ je film prepun tehničkih propusta, kao i propusta u samoj adaptaciji knjige ali se izvlači dobrom glumom i zanimljivom pričom. To je film u kojem će se, verujem, neki pronaći, ali zbog kojeg će mnogi osećati gorčinu u grlu. Ovo je film o putovanju, mapama, mitovima, obrijanoj obrvi, i gradovima na papiru.
FOTO: themarysue.com
A šta su to, zapravo, gradovi na papiru? Definisani su kao nepostojeći gradovi uneti u mape, da bi sprečili plagijarizam. Za Margo su to prazna mesta za prazne ljude, koji u životu mare samo za prazne stvari. Za mene su, pak, ljudi od papira i gradovi na papiru realnost koja nas okružuje. Kroz te gradove moramo proći da bismo odrasli, ali u njima ne moramo živeti.
Kju kaže: „Kako je varljiva stvar verovati da je osoba više od samo osoba“ i to je moja najveća zamerka filmu. On dolazi do zaključka da u ljudima nema magije i da ljudi nisu sami po sebi mitovi. Ja verujem da biti od papira nije moranje, i da u stvari svi možemo biti drugačiji, kao Margo, ako samo odlučimo.
„Toliko je volela misterije da je i sama postala jedna“.
Anica, sanjivi zaljubljenik u filmsku umetnost sa srcem hobita
Pročitajte i:
Muzika iza pozadine: Mjuzikl – život u malom
Terminator Genisys - terminalan kraj franšize?
Šta ima novo kod Bonda?
