Kada govorimo o istraživačkom novinarstvu koje se ne ograničava na granice Srbije, nezaobilazno je spomenuti BIRN - The Balkan Investigative Reporting Network. BIRN čini grupa novnara, istraživača koji svojim radom sigurno gaze ka izgradnji jakog, nezavisnog medija u jugo-istočnoj Evropi, kao ključnog elementa razvoja demokratije, slobodnog tržišta na Balkanu. Birn je prisutan u devet zemalja regiona sa sedištima u Bosni i Hercegovini, Kosovu, Makedoniji i Srbiji. Menadžment ove regionalne mreže sastavljen je od nagrađivanih novinara, profesionalaca sa velikim iskustvom i znanjem iz ključnih pitanja važnih za regionalni razvoj, kao što su: tranziciona pravda, ljudska prava, kultura, politička i ekonomska tranzicija, evropske integracije i druge važne teme.
Naša sagovornica Gordana Igrić regionalni je direktor i glavni i odgovorni urednik mreže BIRN. Svoju karijeru počela je pre više godina a iskustvo sticala kao ratni izveštač iz Bosne i sa Kosova, radom u oblasti ljudskih prava, kao direktor Istraživačkog centra za humanitarno pravo (Beograd), kao i istraživač za Kosovo za Human Rights Watch. Gordana je dobitnik više nagrada za novinarstvo.
Dugo ste u novinarstvu a danas ste na čelu BIRN-a kao regionalni direktor. Kako biste ocenili stanje u online izdavaštvu na ovim prostorima?
Online novinarstvo deli sudbinu celokupme medijske scene, ali su tu trendovi znatno izraženiji. To znači, nedovoljno investiranje u trening novinara i standarde, iza vlasništva se krije jasno definisana politčka opcija, tabloidno novinarstvo, kojim se pokušava privući znatan broj poseta. Takodje kroz online izdanje lakše prolazi govor mržnje, komentari tu najčešće diktiraju ton. Što se tiče poslovne strane, malo je onih koji su našli način, ne samo na Balkanu, da privuku dovoljno reklama, sponzora ili pretplatnika da održe kvalitetnu uredničku produkciju. Ekonomska kriza je svuda pogodila sva medijska izdanja, pa i oglašavanje na web-u, populacija koja koristi kompjuter u nekim zemljama na Balkanu nije velika, a prodaja sadržaja na sajtu ima ozbiljne limite i kod nas se ne primenjuje. Zato se uglavnom preuzimaju sadržaji, ili se ide u hiperprodukciju, koja obara standarde.
Ko je prosečni posetilac vašeg portala? Da li se svojim sadržajima prilagođavate njegovim potrebama ili težite da na njega i utičete?
Naše je čitalastvo slojevito. To su stranci ili ljudi sa Balkana, kojima znanje o Balkanu treba iz profesionalnih razloga,ministarstva spoljnih poslova, ambasade, svetski univerziteti i bliblioteke, lokalni i strani mediji, lokalno stanovništvo koje veruje da će dobiti objektivan tekst, bez navijanja, emigracija koja se na našem sajtu susreće i komunicira medjusobno na engleskom, kroz komentare, kad ne može na jeziku svoje zemlje.
Što se tiče uređivačke politike, ne prilagođavamo se, osim što dajemo više background informacija, imajući u vidu da naš čitalac treba da razume tekst koji se odnosi na zemlju, u kojoj ne boravi i o kojoj nedovoljno zna. Pratimo nekoliko pravila: politička aktuelnost, proverene činjenice, vise sagovornika razlicitih političkih vidjenja. Trudimo se da ne ubeđujemo, to jest da ne budemo aktivisti, vec da ponudimo izbalansiranu realnost, u kojoj čitalac može da se snađe i donese zaključak.
Koje su prednosti a koje mane Internet poslovanja? Na koji "zahtev" i "pravilo" internet poslovanja najtaže odgovarate?
Kad je reč o medijskom sajtu, prednost je što su isključeni troškovi printa, koje na primer osecamo u nasoj novini Belgrade Insight kao znacajne. Drugo, pristup sajtu novinaru omogućen, je ma gde da se fizički nalazi. Najteže je postići dovoljan broj postavljanja kvalitetnog sadržaja na sajt dnevno, da bi se održao i povećao nivo poseta. Ako se želi kvalitetan tekst, na njemu se mora raditi, a u našem slucaju troskovi engleskog urednika i vreme novinara su veliki i skup problem.
BIRN naplaćuje korišćenje svojih online izdanja. Ovo je praksa koja na zapadu uspešno funkcioniše ali se to ne može reći i za ove prostore. Kako ste uspeli da se izborite za klijente i koja je dodatna vrednost koju dajete čitaocu kako bi se odlučio za vaš a ne neki od besplatnih online magazine?
U stvari, ni na Zapadu ta praksa ne funkcioniše do nivoa isplativosti. Zato smo videli u poslednjih nekoliko godina situaciju da su i Financial Times, i New York Times, i Economist u više navrata zatvarali i otvarali sadržaj. Times online je zatvorio celokupan sadržaj, kažu da su prvi rezultati ohrabrujuci, ali oni imaju milionsku čitalacku publiku, nisku pretplatu, a njima je sajt samo tehnicka podrška novini.
Nas model je kombinovan: vesti stavljamao otvoreno, da bi privukli dovoljno poseta na sajt, a analize, komentare i istrazivanja zaključavamo na engleskom. Kad procenimo da je tekst od vaznosti za neku zemlju, prevodimo na lokalni jezik, organizujemo kampanju na socijalnim mrežama i dajemo besplatno lokalnim medijima. Nisam sigurna da li bi taj model i kako funkcionisao na lokanom nivou, za to je potrebno dugoročna izgradnja medijskog imidža, tako da neko zaista hoce da plati informaciju, jer misli da je na drugom mestu ne može naći. To jest da samo vama može verovati.To znači, opet, velika ulaganja u kvalitetno novinarstvo, tog novca na medijskom tržistu sada nema kod nas.
Mi smo uspeli, mada jos uvek imamo dotiranje produkcije iz donatorskih izvora, jer smo pre zatvaranja sadržaja, što je bilo pre par godina, vec imali imidž medija kome se veruje. Drugi razlog je taj što zapravo ne postoji slična edicija na engleskom, ali ni na lokalnom jeziku, koja se bavi analitickim i istraživackim novinarstvom, iz regionalnom konteksta. Institucije i pojedinci nas kupuju, jer ne dobijaju samo vest, nego analizu fenomena koji je skriven iza vesti.
Koji su "saveti i trikovi" za stalno privlačenje novih a čuvanje starih posetioca?
Kvalitetno novinarstvo, i dobro osmišljena kampanja na twitteru i drugim socijalnim mrežama, koja targetuje određene profesionalne grupacije zainteresovane za temu.
Da li smatrate da je za mladog čoveka perspektivno da karijeru gradi u online novinarstvu, i zašto?
Graditi karijeru u online novinarstvu je uzbudljivo, jer se vrlo brzo i lako može videti kakav je uticaj ostavio tekst na čitaoce. A svakom novinaru je važno da prepozna i da se uveri da njegov rad ima smisla, da ima čitaoce, komentare na tekst, da se nešto menja Naš tim novinara je neprekidno na google analytics-u, i prati koliko ljudi čita njihove tekstove. Ko u sebi nosi tu strast, u online novinarstvu je našao sebe i brz način da komunicira sa javnošću. Ako se međutim karijera posmatra iz ugla finansijske dobiti, onda je za sada teško videti kako ta profesija može doneti pravu satsifakciju. Novinari su jako malo plaćeni svuda u regionu, a pri tom izrabljeni. Zato postoji trend da najkvalitetniji kadrovi odlaze iz novinarstva u razne PR agencije i međunarodne institucije, baveći se odnosima sa javnošću. Mnogo time gubimo. Profesija je potcenjena, generalno, a jos uvek je najatraktvnije TV novinarstvo, jer bar godi sujeti, ako nije dobro plaćeno.
Savet mladima za kraj…
Mene je kao novinara, tokom svih ovih godina vodilo ključno pitanje – sta je javni interes i sta ja tu mogu da uradim da ukažem na problem. Nekad mi je taj napor bio finansijski nagrađen, a nekad sam to radila bez naknade. Istraživanje tema od javnog interesa, da bi se dao svoj doprinos u promeni naše tužne stvarnosti jeste Sizifov posao, i vrlo često izgleda da nema nikakvog smisla, to jest da su političke elite zatvorile svaki milimetar prostora za promenu, a da se od neke mizerne plate ne može živeti.
Otuda je najbolji savet za one zanesene profesionalce da budu realistični. Da znaju da su stupili na mukotrpan put, i šta to sve sa sobom nosi, da ne bi usledilo bolno razočaranje. Naoružanje strpljenjem, vera u sebe i svoj i integritet, to je savet za početak karijere. Ja i dalje verujem da se, dugoročno, dobar rad uvek nagradi.
Sticanje znanje, to jest učenje, jeste dodatni problem, jer je na Balkanu gotovo nestala uloga urednika, koji je trener mladim novinarima i uči ih tokom rada standardima profesije. Pohađanje organizovanih specijalizovanih treninga jeste važno, ali često je znanje neupotrebljivo kad se novinar vrati u redakciju, koja postavlja drugačije zahteve pred njega, i tera ga da pravi kompromise.
Otuda bih posavetovala da mlad novinar dobro razmisli koji medij mu je najbliži, šta najviše poštuje i šta ga interesuje, pa da se prijavi za neplaćenu praksu (interniship) u nekom periodu Ta praksa će mu dati vremena da nesto nauči, stvori važne kontakte, ali istovremeno i da proceni da li je sloboda u izveštavanju u tom mediju limitirana raznim političkim i ekonomskim ucenama. Nema lakog puta u ovoj profesiji.
