FOTO: Scholarship talk
Sada ću da izuzmem pitanje o bezbednosti novinara i novinarki, ali ću se vratiti na početak i prikazaću kontekst koji ne doseže samo do granica naše zemlje ili do granica susednih država. Prikazaću jedan deo početka problema. Ako podsetim da je novinarstvo jedna od najstarijih profesija, šta vam govori podatak da je prva žena urednica štampanog medija bila Ann Franklin tek 1762. godine?
Prvo bekgraund
Žene su u novinarstvo ušle teško i nepravedno sporo. Karl Akerman, student prve generacije novinarstva Kolumbija univerziteta, a kasnije dekan, svedoči o oštrom protivljenju upisa žena u prvu generaciju 1912. godine:
Nijedan nastavnik ne bi mogao da uči matematiku dečaka ukoliko je u sobi žena, a ako bi dečak i uspeo da nauči matematiku dok je devojčica u sobi, znači da nikada neće postati muškarac.
Za vreme Drugog svetskog rata, najveći podsticaj za ulazak u profesiju bila su upražnjena mesta muškaraca koji su regrutovani. Žene su pre rata, uglavnom, imale šansu da u novinarstvo uđu kao ćerke ili supruge vlasnika novina. Jedna od njih, tako privilegovanih žena, na kraju rata je napisala sledeće:
Sada, pošto sam radila na mestu kolege koji je regrutovan, moj zaključak je da su nas muškarci impresionirali lažnom slikom o važnosti svog posla.
Hjugo de Berg je u Velikoj Britaniji godinama ranije primetio nedostatak objektivnog podatka o ulozi žena u novinarstvu: imale su niže pozicije i manje plate u odnosu na svoje muške kolege, a i tada je utvrđeno da su žene mogle lakše da se zaposle u časopisima koji su specijalizovani za žene ili da budu samo lepe spikerke na televiziji. Kao razloge za takvu situaciju, navode se favorizovanje muškaraca i diskriminatorno ponašanje najviše instance prilikom zapošljavanja, seksističko ponašanje i materinstvo koje je izvesno za ženu.
Još jedan od problema koji ide u prilog diskriminatornom ponašanju novinara prema svojim koleginicama je tretiranje, takozvanih, muških tema kao nešto što je od javnog interesa. Dakle, teme iz oblasti politike, ekonomije, sporta i mnoge druge, po difoltu pripadaju muškarcima. Sve ono što se tiče žena, spada u, takozvanu, privatnu sferu. Dakle, sve što se tiče kuće, porodice i mode pripada ženama. Ipak, obrazovanje je značajno doprinelo feminizaciji zanimanja.
Feminizacija televizijskog novinarstva i objektivizacija ženskog tela
U radijskom i televizijskom novinarstvu dominiraju žene. Razlozi su brojni i jaki. Pojavila se ideja da debatne emisije vode žene, ali žene koje su lepe i rečite, što će dovesti do erotizacije televizijskog programa. Gubljenje razlike između javnog i privatnog govora doprinelo je, takođe, feminizaciji ovog dela novinarstva. Kako bi voditeljke zadržale svoj autoritet i kredibilitet pred auditorijumom, u svoj javni govor „miksuju“ familijarizme, kolokvijalizme i vulgarizme. Jedan od primera je „Bračni sudija“ i „Magazin In“, dakle voditeljka ovih zabavnih emisija, Sanja Marinković, kao i razne mlade žene u ulozi voditeljki koje defiluju emisijom „Zvezde Granda“. Objektivizacija ženskog tela nastupa u onoj meri u kojoj je potrebno da kamera zabeleži najseksipilnije delove tela, publika zanemari ono što je rečeno, a već spomenuta erotizacija programa i gledanost kulminiraju. Cilj opravdava sredstvo?
Žene i „ozbiljno“ novinarstvo
Moram se, opet, nadovezati na Veliku Britaniju, pa da spomenem Doroti Berns, novinarku istraživačicu koja je zaslužna za to što se silovanje u braku počelo tretirati kao zločin. Nije bilo lako dokazati značaj za javnost, jer su joj na početku govorili kako je ovo odlična tema za jutarnji program! Ona je samo jedna od mnogih...
Jill Ellen Abramson do maja ove godine bila je prva žena na funkciji glavne urednice New York Tims-a, dakle cenjenog američkog lista, a tako tolerantne i napredne zemlje, i to u poslednjih 160 godina! U SAD-u, novinarke još uvek imaju manju platu od svojih kolega.
U Srbiji ništa manje nije važna Dada Vujasinović, iako više nije među živima. U ovom kontekstu je značajna zbog ozbiljnosti i profesionalnosti koju je pružila tom „ozbiljnom“ novinarstvu, profesiji koja se još uvek determiniše kao „sveta“. Bila je ratna dopisnica koja je pratila ratne događaje u Jugoslaviji od samog početka. Nakon toga, pisala je o političkoj i kriminalnoj sceni Srbije. Teške teme, a pitanja postavlja žena.
Brankica Stanković postaje živi mit i obeležje istraživačkog novinarstva u našoj zemlji. Emisija „Insajder“ i knjiga „Insajder-moja priča“ govore više od bilo koje moje rečenice koju bih napisala o tome koliko jedna žena, zaista, može da se bavi tim „teškim“ i „muškim“ pričama. No, na početku sam rekla kako preskačem nebezbednost novinara i novinarki, pa ovde završavam.
Ljiljana Smajlović, urednica Politike i predsednica Udruženja novinara Srbije, svojevremeno je izjavila sledeće:
Žene su osvojile novinarstvo tek onda kada je ono prestalo da bude moćna i ugledna profesija, što datira još iz vremena SFRJ. Plate su u srpskom novinarstvu istinski bedne, a žene rade najslabije plaćene poslove u profesiji. To itekako ima veze sa polom.
Bez obzira na to da li je uzrok ovog problema patrijarhalno društvo, ista takva kultura, uticaj crkve, uticaj politike i političkih stranaka na uredničku poziciju i onda na politiku medija, činjenica je da problem i dalje postoji. Novinarke sve manje ćute na svojim radnim mestima, ali da li ih iko shvata ozbiljno kada postave ključno pitanje?
Milica je devojčurak, a voli da peva, piše, čita i ne zaboravlja da se smeje
