У 21. веку, када су нам на интернету и уживо доступне скоро све информације и даље веома мало познајемо себе. Да ли породица заправо представља границу где наше биће почиње и завршава? У времену светске економске кризе и глобализације, када су присутни насиље и тероризам постављају се и намећу питања, као што су: Шта је то што појединац може да учини за друштво? Како очувати породицу? Како живети разумно и умерено?

Autor: Posmatračica

ФОТО: Barnes & Noble

Да ли сачувана личност и индивидуалност значе и сачувану будућу породицу коју ћемо створити и какав утицај има улога у васпитању деце у овом кратком, али вредном животу? Питањима васпитања бавили су се многи, од давнина и баве се и данас, али нико нема све одговоре и то није довољно да појединац израсте у породичног човека. Слика је ипак мало другачија, а медији и образовање делују много више него што то изгледа на први поглед.

Треба поменути једног од наших лекара, Владету Јеротића, који се дуго бави темом личности и породице. Он каже да и сам фетус има тзв. ћелијско памћење. Иако је као лекар учио да памћење потиче од треће године живота, савремени научни истраживачи тврде супротно. Изгледа да и фетус треба да буде сигуран и вољен. Наравно, учење да волимо почиње од љубави међу родитељима и преноси се.

<имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с3.постимг.орг/yо5мианxв/79569_профимедиа0008813818_6г30x0.јпг"/>

ФОТО:Žena blic

„Дете је отац човека“, говорио је познати неуролог и психоаналитичар Сигмунд Фројд. То неизоставно не значи да се неке карактерне црте не могу мењати у одраслом добу вештином и упорним тренингом. Човек радом на себи, упознавањем себе и своје околине упоредо може пуно да утиче на будући породични живот. То се назива надоградња личности.

Не треба заборавити колико је сама атмосфера у породици битна. Да није све пропало уколико дете није одрастало у окружењу у коме родитељи имају складне односе и у породици у којој преовлађује увек позитивна атмосфера (што је готово немогуће јер живот са собом носи разне ситуације) говори и то да се деца такође могу поистовећивати са својим васпитачима, значајним особама као што су учитељица, библиотекарка или професор физичког васпитања у школи.

Веома је важно да породица има макар један заједнички оброк или породични недељни ручак који нас подсећа да ни све лепоте нису довољне, да и највећа гастрономска чуда и најбоља храна губе смисао, ако немамо са киме да једемо. Тај један оброк (ко год га спремао, супружници се могу међу собом и мењати) значи и више од саме хране, односно одржава наше старе традиционалне и хришћанске вредности и преноси их са генерације на генерацију.

Атмосфера у којој једемо, а требало би да буде мирна и пријатна, битнија је од онога шта је у тањиру и које боје су стољњак, да ли је есцајг најновије марке, а чаше за пиће од префињеног стакла. Сама реч гозба (свечани ручак) потиче из српског језика и означава гошћење или вечеру и ручак који су приређени да окупе чланове једне породице. Код нас се практикује да то буде неким празницима, као што су Бадње вече, Божићни ручак и Ускрс, али и рођенданима, славама и недељним поподневима што чува нашу хришћанску традицију.

Данас, када је напримарнији вид породице такозвана нуклеарна породица (само деца и родитељи), а породично васпитање се изменило и у њега су се укључиле друге институције и вредности су се измениле са другачијом припремом појединца за одговорност друштвеној заједници и реалан живот, па самим тим и другачије односе према будућем партнеру и детету.

Ипак вредност примарне породице се не губи ни када оснивамо сопствену, јер је то идеалан начин преношења оних позитивних образаца и модела понашања које смо до сада стекли.

Сећате ли се када су комшинице остављале отворена врата да им се може доћи на кафу, а времена су била мање стресна иако је и тада било неизвесности или егзистенцијалне несигурности? Нисмо имали ништа више, а опет су девојке када се удају и оду у другу кућу, звале маме да их питају за поједине кулинарске и кућне савете.

Породица представља и променљиву историјску категорију која зависи и од друштвено - економског односа, али финансијска стабилност не би требало да буде једини разлог стварања заједнице.

Зато покушајмо макар приближно да се држимо оне старе добре изреке: „Наслеђе је оно што нам је дато и не треба га мењати већ преносити са колена на колено“.


Посматрачица, и сама реч каже, посматра свет. Она је особа која се увек води реченицом верба волант, сцрипта манент - речи лете, оно што је написано остаје, она је увек ту са Вама да подели макар неко ново искуство које је стекла до сада и своје погледе на свет.

***

Прочитајте и:

Коментари

ВЕСТИ