FOTO: The Herald
Posle snimanja filma „Dr. Strangelove’’, Stenli Kjubrik je postao zainteresovan za ideju postojanja vanzemaljaca i poželeo je da se okuša u naučno-fantastičnom žanru. To je dovelo do saradnje sa piscem Arturom Klarkom za koga je smatrao da je pustinjak, „čovek koji živi na drvetu’’. Klark je ponudu oduševljeno prihvatio. Celokupna ideja bila je „čovekova veza sa univerzumom’’, umetničko delo koje će ljudima probuditi različita osećanja – od radoznalosti i čuda, pa do jeze i užasa.
Klark je Kjubriku ponudio šest svojih kratkih priča maja 1964. godine i Kjubrik je izabrao priču „Stražar’’ koju su zajedno proširili čitajući naučna dela iz oblasti antropologije. Scena „Svitanje čovečanstva’’ bila je inspirisana Kjubrikovom pričom „Susret u zoru’’. Ta scena mi je bila nekako urezana u sećanje, jer znam da je film prikazivan kada sam bila dete, ali tada sam bila suviše mala da bih razumela metafore u filmu.
Vanzemaljci nisu u filmu direktno prikazani, samo njihov uticaj na evoluciju ljudi. U više navrata, kada su na pragu novog poglavlja čovečanstva, pojavljuje se crni pravougaoni monolit. Monolit koji po svom izgledu ne odaje mnogo, a zapravo je veoma moćan simbol, istovremeno i religijski, vanzemaljski i spiritualni, tabula rasa nekog novog početka.
Ono što sam shvatila kasnije (Stenli, ti stari liscu), na početku filma, neko vreme, pored muzičke podloge „Also Sprach Zaratustra’’ vidi se samo zatamnjen ekran. Prvo sam pomislila da nisam dobro skinula film, ali onda sam shvatila - to je još jedan monolit. Savršena metafora da će tako veličanstven film imati uticaj na čoveka. I zaista, toliko je ispred svog vremena! Kada pogledate tehnologiju u filmu, vidite odakle je potekla inspiracija za tablete, računare itd.
Muzika, takođe, nije slučajno odabrana. Glavna tema koja se vezuje za film je „Also sprach Zaratustra’’ Riharda Štrausa, a zapravo se povezuje sa Ničeovim radom koji nosi isto ime i govori o razvoju čoveka u „nadčoveka ’’ (Übermensch).
Film ima više segmenata. Prvi deo nas vraća u praistoriju, svitanje čovečanstva, pratimo pleme čovekolikih majmuna i njihovu borbu sa suparničkim plemenom, pojavu monolita... Tada jedan majmun shvata kako da upotrebi kost kao oružje i vrati svoju teritoriju. Milionima godina kasnije svedočimo velikom skoku tehnologije, ljudi putuju u svemir, rutina je izmenjena, scena treba da bude paralela sa svitanjem čovečanstva. Onda ponovo susrećemo monolit, ovaj put na Mesecu, koji kao da je samo čekao da bude pronađen.
Osamnaest meseci posle misija odlazi na planetu Jupiter. Ovo je treći i najbitniji deo za celu priču. Imamo svemirski brod koji putuje pustim svemirom, simbolično predstalja putovanje na koje je Odisej pošao prema svom domu. Jedan član posade je Hal, robot koji tvrdi da je nepogrešiv i da se sve loše dešava uglavnom zarad ljudske greške, mašina koja polako razvija svoju svest i osećanja. Evolucija je otišla u drugom, pogrešnom smeru i dobila se mašina koja ljude doživljava kao opasnost koja ugrožava misiju.
Glavni junak, astronaut Bouman, jedini preživljava opasni plan koji je Hal sproveo i suprotstavlja mu se. Ova priča ima gotovo mitski smisao, Hala upoređuju sa Kiklopom koga pobeđuje lukavi Odisej. Bouman stiže na odredište, ali usput nailazi na još jedan monolit koji lebdi u orbiti i on ga vodi kroz zvezdanu kapiju. Scena je gotovo hipnotična - svetla, novi svetovi, nešto neviđeno ljudskim okom, galaksije i planete, druge civilizacije. Na kraju, posle toliko toga nepoznatog, astronaut dospeva u prostoriju uređenu u neoklasičnom stilu bele boje.
Da li je ovo neka čudna verzija raja?
U sobi vreme različito protiče. On vidi različite verzije sebe u različitim vremenskim tokovima, u sobi on uči i širi svoja znanja o univerzumu. Na kraju vidi sebe u samrtnoj postelji i, poput scene na Mikelandjelovoj slici „Stvaranje Adama’’, on pruža ruku prema monolitu i postaje fetus u utrobi i gleda u planetu sa čežnjom i nežnošću. To je poslednji stadijum evolucije - čovek koji raste u duhovnom smislu, postaje jedno sa univerzumom i razume njegove tajne, a granice ne postoje.
Ovaj film je mnogo uticao na mene i, zaista, nisam znala odakle da započnem ovaj tekst, jer prosto ne mogu da zaključim gde mu je početak, a gde kraj. Futuristički ep koji je snimljen pre skoro pedeset godina, a i dalje me fascinira, ne stari i sa sobom nosi važne poruke o tome gde smo smeštani u univerzumu, kakva je naša uloga, odakle potičemo i gde idemo. Definitivno epski spektakl koji će teško drugi naučno-fantastični film nadmašiti.
Stanislava Smiljanić
