FOTO: BBC
Razlog? Biće konstruisana na Antarktiku, najsuvljem, najhladnijem i najređe naseljenom kontinentu na planeti, a pretvoriće se u novo sedište stanice Komandant Feras za brazilsko istraživanje u ovoj regiji. Nakon što je originalna baza izgorela u plamenu 2012. godine, mornarica Brazila organizovala je takmičenje za najbolji projekat izgradnje nove baze. Jedan brazilski arhitektonski biro dobio je zvaničan poziv, te je „Kineska nacionalna korporacija za uvoz i izvoz elektronike“, kompanija koja se bavi inženjeringom i odbranom, preuzela konstrukciju. Gradnja će biti završena 2018. godine.
Gornji blok će se sastojati iz soba, kuhinje i sale za društvena okupljanja. U donjem bloku će biti laboratorije. Brazilska baza Komandant Feras imaće ogromne prozore, različite od malih prozora koje često imaju ovakve stanice.
FOTO: BBC
Lokalizovana na jednom ostrvu blizu antarktičke obale, nalazi se na 1.000 kilometara od najjužnije tačke Južne Amerike. Nema avionskih linija niti trgovačkih brodova koji prolaze ovuda. Iako se do nje može stići samostalno, kao i na najveći broj stanica na kontinentu, stanica Komandant Feras biće zatvorena za javnost. Niko, sem osoblja koje radi u bazi, neće moći da vidi ovu konstrukciju završenu. Dakle, zbog čega se ulaže toliki trud u dizajn zgrada koju će, očigledno, videti samo 65 osoba godišnje?
Zar ne bi bila dovoljna funkcionalna zgrada, bez detalja i posebnog arhitektonskog stila?
Istina je da Brazil nije jedini koji razvija ideju konstruisanja baza u naučno-fantastičnom stilu. Indija je 2013. godine predstavila svoju bazu Bharati, sa podjednako modernim dizajnom. Dizajnirana od strane biroa „Bof Arkitekten“, indijska stanica Bharati konstruisana je na visini sa koje se može videti more i pristupačna je za proučavanje morskog života. U ovom slučaju, konstrukcija se sastoji od 134 montažna kontejnera za lak transport i radove, ali to nije nešto što može da se razluči na prvi pogled.
Prateći ovaj fenomen, Južna Koreja je 2014. godine otvorila stanicu Jang Bogo, veliki modul podeljen na tri krila koji je sačinjen od blokova od armiranog betona, koji može da primi do 60 osoba. Dizajn ove stanice je aerodinamičan da bi se izbegli snažni vetrovi koji duvaju na belom kontinentu.
FOTO: BBC
Koje je, onda, objašnjenje za ovu arhitektonsku ekstravaganciju? „Stanice na Antarktiku se pretvaraju u ekvivalent ambasada na ledu“, rekla je Ana-Marija Brejdi, glavni i odgovorni urednik lista „Polarni žurnal“. „Ove građevine su samo prikazi interesa određenih nacija na Antarktiku i simbol njihovog statusa“, dodala je.
Konvencija za očuvanje
Ti interesi mogu biti i potpuno naučni. Ali tek za 40 godina možemo ih ponovo analizirati, ako se ukine zabrana eksploatacije minerala u ovoj zoni, a svaka zemlja želi da bude spremna na to da izvuče korist ukoliko dođe do promena. Podizanje moderne građevine u antarktičkom ledu pretvorilo se u postupak sličan onome kada se u prošlosti zabadala zastava da bi se utvrdio suverenitet nad nekom teritorijom.
Međutim, nije uvek bilo tako. U martu 1903. godine, 33 člana jedne škotske ekspedicije na Antarktik stigla su sve do Južnih orknijskih ostrva i konstruisala su pribežište napravljeno od stena. Ovo je bila prva utemeljena trajna građevina na Antarktiku i dobila je ime Omondova kuća, u čast poznatog britanskog meteorologa Roberta Trejla Omonda. Trenutno čini deo argentinske baze u zoni poznatoj kao Orkadas.
Uprkos herojskim ekspedicijama Amundsena, Skota, Šekltona i Mosona, po površini belog kontinenta nije se gradilo ništa ništa osim koliba od drveta. Ništa elegantno.
Kasnije je stigao prvi „bum“ izgradnje, podstaknut onim što je nazvano Internacionalnom godinom geofizike (International Geophysical Year), što je specifičan naučni projekat realizovan između 1957. i 1958. godine. Antarktički ugovor, zaključen 1959. godine, koji je bio posledica ovog projekta, suspendovao je sve tvrdnje suvereniteta, ali je na određen način naveo razne zemlje da utvrde svoje prisustvo na drugačiji način, na primer, konstruišući baze.
Drugi podsticaj da se naprave baze bila je klauzula ugovora koja odobrava onim zemljama koje su imale „značajnu istraživačku aktivnost“ na Antarktiku pravo da glasaju na skupovima kojima se određivala budućnost belog kontinenta. Istraživačka stanica MekMurdo konstruisana je od strane SAD-a tokom tog perioda. Pokrenuta između 1962. i 1972. od strane nuklearnog reaktora, ona je najveća konstrukcija u regiji: prima i do 1200 osoba.
Sneg do krova
Tokom godina, zbog ogromnih tehničkih i logističkih teškoća da se konstruiše bilo šta u ovoj suvoj zoni, arhitektonska elegancija je bila van svakog pomena. Činjenica da je količina padavina skoro nula, što svrstava ovaj kontinent u pustinje, zajedno sa jakim vetrovima i akumulacijom leda i snega, pretvorile su ga u nepristupačnu teritoriju za građevince. Mnoge baze koje su se ustalile u ovoj negostoprimljivoj zoni morale su da budu napuštene, jer su bile prekrivene ledom.
Na primer, britanska baza Hejli imala je tri verzije: jednu konstruisanu 1956, drugu postavljenu 1973. da zameni prvu i poslednju napravljenu 2013. Poslednja verzija, Hejli VI, u velikoj meri se razlikovala od svojih prethodnica i započela je put koji su pratile i druge zemlje: radi se o jednoj promenljivoj konstrukciji koja dozvoljava prenos baze kada klimatski uslovi postanu nepodnošljivi. Hejli VI, prva pokretna stanica, glamurozna je i udobna u isto vreme.
FOTO: BBC
„Sve nove baze izgledaju sjajno, a istovremeno u njima se bavimo i naukom. To je refleksija onoga što se događa u našoj eri“, potvrdila je Brejdi. Jedan od glavnih problema koji su imale druge konstrukcije na Antarktiku jeste nagomilavanje snega. Južna Afrika je bila jedna od prvih zemalja koja je rešila ovu manu sa svojom bazom Sane IV koja je osnovana 1997. godine. Osnovna ideja: moduli su konstruisani na doku, da bi sneg ostao ispod građevina, a ne na njima, kako se to događalo ranije. Južnoafrička stanica bila je prva koja je iskoristila platformu kako ne bi bila zatrpana snegom.
FOTO: BBC
Pravilna upotreba resursa ovog kontinenta
Drugi fundamentalni element u dizajnu novih građevina jeste iskorišćavanje energije. Većina baza koristi dizel gorivo, koje je skupo, teško za transport i zagađuje ambijent. U ovom smislu, belgijska stanica Princeza Isabela postala je prva koje su smanjile svoje emisije na nulu, bazirajući se na dva aktuelna modela obnovljivih energija: solarnoj i eolskoj (energija vetra). Zanimljivo je i to da ova baza nema sistem za grejanje, već joj slojeviti dizajn omogućava održavanje temperature i iskorišćavanje električne energije i ljudske aktivnosti za zagrevanje zidova.
Međutim, ako vam belgijska stanica deluje kao da je izašla iz filma o Džejmsu Bondu, poslednja kineska baza Taišan, četvrta konstruisana od strane azijatskog giganta na kontinentu, deluje kao leteći tanjir.
FOTO: Putian house
Postavljena je za samo 45 dana i predviđa se da će trajati kratko. „Kina će verovatno početi da konstruiše i petu bazu ove godine“, rekla je Brejdi. Ali kao i sve druge, veoma mali broj ljudi će moći da je vidi.
IZVOR: BBC
