Pored brzog razvoja tehnologije i velikog broja dece koja svoje vreme provode kraj kompjutera, telefona, tableta i sličnih otkrića savremenog sveta, postoje i oni koji svojim primerom pokazuju da je lepota u tradiciji. U nastavku vam predstavljam Filipa Savića koji svojim primerom to pokazuje.

Autor: Maja Milijić

FOTO: Južne vesti

Zaljubljenik u narodne običaje i tradiciju svrljiškog kraja srednjoškolac Filip Savić odlučio je da svoje stečeno znanje o bogatom nasleđu iskoristi kako bi sačuvao tradiciju svog kraja. Filip nam za iSerbia portal otkriva kako je sve to krenulo.

Kako si počeo da se interesuješ za predanja, odnosno kulturno nasleđe naših predaka?

Pre pet godina za Belmužijadu smo imali štand, pa smo onda odlučili i da ga ukrasimo etno, u skladu sa manifestacijom. Tada sam kod kuće pronašao neke stare stvari i polako zainteresovao za to narodno, prosto materijalno stvaralaštvo, koje celo svoje nastajanje čovek prati svojim rukama. Od setve, berbe, obrade do tkanja do veženja. Meni se to jako dopalo, jer to nije nešto obično, što možemo kupiti u prodavnici i što je kratkog veka, već ono što čovek za njegovo nastajanje bilo čega uloži svoj sopstveni rad i trud.

Belmužijada je privredno-turistička i kulturna manifestacija koja se održava u Svrljigu i posvećena je belmužu (tradicionalni specijalitet iz planinskih krajeva jugoistočne Srbije). Održava se od 2006. godine, prvog vikenda u avgustu mesecu i traje tri dana.

Kako si počeo da se baviš prikupljanjem narodnih radinosti?

Uoči Đurđevdana, pre dve godine, slučajno pronađem emisiju običaja iz jednog niškog sela i vidim da tamo jedan čovek prikuplja stare običaje, pesme, predmete i nošnje. Meni se to jako dopalo i pošto sam već zavoleo našu tradiciju, odlučio sam da počnem i ja da pribavljam stare predmete i nošnje. U našem kraju se to još i sačuvalo, a etnografski muzej u Svrljigu nemamo.

Svoj rad si objedinio u pravljenje svog privatnog muzeja. Kako si dobio ideju za to?

Kao što rekoh, pošto muzej nemamo, dobio sam ideju da otvorim jedan primitivni muzejčić. Jedan rođak, takođe, sakuplja sve starine dugi niz godina i prepravio je staru kuću u selu u muzej. Tako sam i ja mislio da od stare kuće iz 1936. godine napravim jednu etno zbirku, ali to tek treba da se sprovede.

FOTO: Privatna arhiva

Je l’ imaš pomagače prilikom sakupljanja narodnih radinosti?

Narodno stvaralaštvo je zainteresovalo i mog druga, tako da on i ja uspešno pribavljamo stare stvari. Za sada imamo dve posebne zbirke, koje možda i spojimo.

Koji deo narodnih običaja i tradicije ti je posebno zanimljiv?

Definitivno je to nošnja, u kojoj su žene utkale i parče sebe. Ta jednostavnost svrljiške nošnje i jeste lepa. Prtene ženske i muške košulje od konoplja, vežene geometrijskim šarama i ravnog kroja gde nema otpadaka pri krojenju. Tu su i pregače, one starije sa geometrijskim motivima i ove novije vežene šarenim koncima i bogate raznim motivima, kao i prsluci veženi, srmeni, ispunjeni vunom i štepani. Što je za mene najvažnije jeste da su to dela ruku naših majki, baka i prabaka...
Takođe, dosta se interesujem za staru muziku i sa prijateljima negujemo pesme iz našeg kraja, sa karakterističnim napevom, kao i razna kola, koja učimo od starijih, što korake, što melodiju.

Pored bavljenja folklorom, sviraš pojedine instrumente, poput gajdi, duduka, okarine i frule. Od koga si to naučio?

Upravo na toj Belmužijadi, upoznao sam jednog izvrsnog majstora fruli i ostalih instrumenata iz Knjaževca. Od njega sam kupio jednu frulu i polako počneo da sviram. Nešto sam sam shvatio, nešto sam naučio preko interneta. Tri do četiri godine sam svirao frulu i usvaršavao sam se. Pomislio sam prošle godine da se oprobam i na gajdama, na ovim našim, svrljiškim, jer one izumiru. Zbog malog predznanja na fruli, sa gajdama je išlo lakše. Neke osnovne stvari mi je pokazao gajdaš Neša iz Prekonoge, a ostalo polako sam savladavam.

Po tvom mišljenju, poznaju li ljudi dovoljno običaje svog kraja?

U našem kraju se ljudi malo interesuju za tradiciju i običaje, jer su mahom svi odrastali na selu i sada im je sve to postalo više suvoparno, ali ipak postoje ljudi i organizacije koje se zalažu za očuvanje tradicije i etno-kulturološke baštine. Mogu samo još da dodam, našu tradiciju po selima više neguju i čuvaju žene, uglavnom zbog uspomena i sećanja.

Da li misliš da ćemo i posle nekoliko godina i decenija uspeti da sačuvamo narodnu tradiciju ili će ona otići u zaborav?

U poslednje vreme, svest o očuvanju se povećava. Ovom manifestacijom, Belmužijadom, je moguće da će se sačuvati i da neće nestati. Sada počinju i mladi da se dosta interesuju za tradiciju, za stare instrumente, što daje nadu da neće iščeznuti stara kola, pesme, svirke, i što je najbitnije, svrljiške troglasne gajde, koju su na rubu izumiranja. Interesovanje mladih se ogleda i u njuhovim aktivnostima u folklornim sekcijama, što pokazuje to da u Svrljigu postoje čak tri KUD-a.

Ova priča nam pokazuje da uz dobru ideju naša tradicija nikada neće biti zaboravljena.


Maja je student žurnalistike. Kao ambiciozna, vredna, pouzdana, odgovorna i organizovana osoba željna je daljeg učenja i usavršavanja u karijeri

***

Pročitajte i:

Stogodišnjica Svrljiško-topličkog ustanka
Svrljig: Održana predstava dramske sekcije
Igor M: Znanje i kvalitet su najbolji brend

***

Ovaj tekst je nastao našom željom da mladi, koji imaju šta da kažu i doprinesu informisanosti i edukaciji naše omladine, prenesu svoje ideje i saznanja. Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima i doprineseš razvoju naših ambicija, tvoje ideje su nam dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iSerbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom „Prijava / novinar“. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVD

Odricanje od odgovornosti

Komentari

VESTI