иСербиа - Есма Реџепова: Даровала нам је песму и љубав

На првом фестивалу „Ромске музике и песме" одржаном 1976. године у Чандигару у Индији, певачица Есма Реџепова проглашена је за краљицу ромске песме. Иза ње је остала музика, али и сведочанство о човекољубљу и хуманости.

Autor: Marina Mitić

ФОТО: kurir.rs

Есма је рођена у Скопљу 8. августа 1943. године као пето од укупно шесторо деце у породици Реџепових. Њен отац Ибрахим, који је у немачком бомбардовању 1941. године изгубио ногу, радио је разноразне послове да би отхранио породицу, а мала Есма му се често због његовог хендикепа налазила при руци. Како је финансијска ситуација била тешка, додатно је зарађивала разносећи млеко, чистећи станове.
Истовремено, њен отац је био музикалан и одлично свирао на удараљкама, а Есма је одмалена показивала таленат за музику. Но, на каријеру певачице није помишљала, јер су родитељи сматрали да то није пристојно занимање за жену.

Послератна Југославија која се убрзано развијала, пружала је шансу младим талентима на разноразним такмичењима. Есма, као представник своје основне школе побеђује на такмичењу у популарној радио емисији „Микрофон је ваш", и њен живот се мења из корена.

Посебно се овом приликом за њу заинтересовао Стево Теодосиевски, већ познат македонски музичар који је са својим ансамблом изводио македонску и ромску музику, а такође је био запослен и на „Радио Скопље". Тек када је Стево обећао Есмином оцу да ће бринути о њеном обазовању и каријери, те да ће њени наступи бити респекабилни, Есма добија дозволу да да пева са оркестром „Теодосиевски".

<имг цласс="флоат" срц=" хттп://стил.курир.рс/слика-850x556/есма-редзепова-1437818627-64084.јпг" />
ФОТО: stil.kurir.rs

У Београду Есма је на Музичкој академији провела две године усавршавајући свој глас. У Скопљу је живела до 1960. године када се због пословних обавеза сели у Београд. У своје вољено Скопље се враћа крајем осамдесетих. Њена пословна сарадња са Стевом прераста у романсу, а 1968. године она бива крунисана браком, који је трајао све до његове смрти, 1997. године.

Есмин наступ је музички и визуелно био нешто ново. Музика коју је неговао оркестрар „Теодосиевски" ослањала се на ромску и македонску музичку традицију, али је аранжман пратио тренд поп музике. На сцени Есма се облачила у традиционалну ношњу, у димије. На себи је увек имала накит. Њен заштитни знак је био турбан у некој јаркој боји. Турбане је посебно волела и имала их је негде око 300 комада. Њен наступ је био специфичан и по играчима који су по специјалној кореографији око ње плесали.

Брзо је постала популарна у Македонији, а касније у целој Југославији и иностранству. У својој каријери имала је прилике да наступа пред разним званичницима, пред Јосипом Брозом, Индиром Ганди, Муамером Гадафијем, Сукарном. Била је прва југословенска уметница која је 1962. године одржала концерт у чувеној париској „Олимпији". Гостовала је на многобројним фестивалима, свуда пленећи раскошним гласом. Са Влатком Лозаноским 2013. године представљала је Македонију на Еуросонгу у Малмеу у Шведској.

У Македонији је њен рад достојно испраћен. Добила је 1992. године награду „13. новембар" града Скопља, а 2010. године је проглашена уметником од националног значаја. На фестивалу посвећеном ромској култури 2000. године у Москви добила је титулу најбоље ромске певачица двадесетог века. Норвешка академија књижевности и слободе говора доделила јој је награду 2005. године за залагање за права Рома.

<имг цласс="флоат" срц=" хттп://ввв.новости.рс/уплоад/имагес/2016%20ИИ//12/11/новине/14%20есма%20редзепова-.јпг" />
ФОТО: novosti.rs

Незаборавне интерпретације Есме Реџепове су забележене на 108 синглова, 20 лонг-плеј плоча, 32 аудио касете и 15 компакт дискова. Наступила је и у неколико играних и документарних филмова: „Крст Ракоц"; „Им Херзен дес Лицхтс – Дие Нацхт дер Примадоннен"; „Вхен тхе Роад Бенд: Талес оф а Гyпсy Цараван; Роман Соул"; „Балкан Соул & Гyпсy Блуес".

Паралелно са музичким радом креће и хуманитарни рад. Стево и Есма нису имали своју биолошку децу, али су отхранили и одшколовали 47 синова. Есма је пред крај живота усвојила и једну ћерку. Поносно је истицала да је њено највеће достигнуће то што је своју децу извела на прави пут и да се сада може похвалити и унуцима и праунуцима. Одржала је око 23000 концерата, а трећина њих је било хуманитарног карактера. Есма и Стево основали су у Скопљу „Дом хуманости и музеј уметности Есме и Стева Теодисиевског". У њему се посетиоци могу упознати са њиховим радом и наградама, а простор је такође намењен одржавању хуманитарних концерата.
Као признање за свој хуманитарни рад Есма је 2007. године додељен дипломатски пасош. Номинована је за Нобелову награду за мир неколико пута.

Једном приликом је испричала да је у првом разреду основне школе од Црвеног крста добила на поклон шал, рукавице и капу. Овај гест ју је толико гануо да је решила да уколико једног дана има прилике и она помаже другима. Тако је ова уметница, али пре свега хуманиста, свој таленат искористила да живот ближњих оплемени и помогне најугрожениима.

Умрла је 11. децембра 2106. године. Сахрањена је у Скопљу, уз почасти.


Марина воли да пише...

***

Прочитајте и:

Коментари

ВЕСТИ