иСербиа - Еленор Рузвелт - права Прва дама

„Иза сваког успешног мушкарца, стоји успешна жена“, каже стара пословица. Ову мудру изреку потврђује живот Еленор Рузвелт. Била је Прва дама САД -а у тешким временима економске кризе и Другог светског рата. Била је узданица свом супругу, а борила се и за људска права и еманципацију жена.

Autor: Marina Mitić

ФОТО: stil.kurir.rs

У породици Елиота и Ане Рузвелт, 11. октобра 1884. године у Њујорку, рођена је Еленор Рузвелт. Имала је два рођена брата, Елиота млађег и Хала, као и полубрата Елиота Мана. Нажалост, до своје десете године остаје без оба родитеља. У то време, школовање је представљало привилегију богатих, а како је припадала вишем слоју друштва, Еленора добија могућност да се образује. Прво је подучавају приватни учитељи, а од своје петнаесте до осамнаесте године школује се у Лондону на престижној Академији Аленсвуд. По повратку из Лондона, 1902. године, Еленора упознаје свог даљег рођака Френклина Рузвелта. Следеће године, присуствује пријему који је у Белој кући организовао њен стриц - тадашњи председник Сједињених Америчких Држава Теодор Рузвелт. Њена лепота, образовање и став очарали су том приликом двадесетдвогодишњег Френклина. Између њих се рађа се љубав, која бива крунисана браком 1905. године.

Франклин је успешан политичар, а Еленора је узорна супруга и мајка. Чини се да је млади брачни пар Рузвелтових благословен љубављу, богатством и перспективном будућношћу. Ипак, породична идила бива нарушена 1918. године, сазнањем да је њен супруг већ годинама у романтичној вези са њеном секретарицом и најбољом пријатељицом Луси Мерсер. Блистава Френклинова политичка будућност пак бива пољуљана његовим обољевањем од дечије парализе 1920. године. Ова два догађаја доприносе да се брак Рузвелтових организује на другачији начин. Еленор се ипак потрудила да породични приоритети остану исти. Прва битка коју је добила у овој новој незавидној ситуацији је била битка за Френклинову политичку каријеру. Сви су веровали да је парализа ставила тачку на његов политички ангажман. Чак је и Френклинова амбициозна мајка сматрала да ће за њеног сина најдостојанственије решење бити повлачење из јавног живота. Но, Еленор је имала другачије планове. Супротставила се својој свекрви најавивши наставак политичке каријере свог супруга.

Еленор је била бистра, образована жена. Своје животне ставове већ је јасно исказала поставши 1920. године члан Демократске партије, ангажујући се у многобројним удружењима која се боре за једнакост међу људима и предајући књижевност и Америчку историју на учитељској школи за девојчице у Њујорку. Уз такву особу коју је имао уз себе као савезника, Франклин успева да 1932. године постане председник САД -а. Френклин Делано Рузвелт је још три пута биран за председника (четири пута узастопно!), што је био незампамћен случај у историји САД -а. На тој функцији је остао све до своје смрти 1945. године.

Буран период Велике депресије и Другог светског рата су биле године највећих искушења за народ САД -а. У таквом историјском тренутку, Еленора је постала Прва дама. До тада, улога супруге председника је била формалног, а не суштинског карактера. Прва дама је више била украс, но стварна подршка свом мужу. Њена задужења су била протоколарног карактера: организовање пријема, те присуствовање сличним догађањима у пратњи супруга. Хендикеп Еленориног мужа довео је до њеног другачијег ангажмана. Путовала је уместо њега, као његов емисар. Ангажовала се директно у пружању конкретне помоћи свом народу који је био погођен економском кризом. Тако је уместо Френклина обављала разноразна путовања којима је обезбедила прихватање и спровођење његовог „Њу дила“ (Нев деал) - пројекта који је низом реформи успео да умањи последице рецесије. Организовала је кампање за прикупљање средстава за опремање војске. И сама мајка четворице регрута, бодрила је војнике САД -а који су у војним базама чекали полазак на фронт.

<имг цласс="цфлоат" срц="хттпс://с16.постимг.орг/а7тц0в6qт/лудмила-павлицхенко-зена-снајпериста-13.јпг" />
ФОТО: zabavnik.org

Много озбиљније њено ангажовање се одиграло у сфери духовне подршке супругу. У тешким временима, Френклин је био приморан да предузима радикалне мере, спроводи тешке контроверзне одлуке. Еленора је у тим тренуцима представљала Френклинову савест, спречавајући га да склизне у класично макијавелистичко „циљ оправдава средство“. Тако је познато да се активно борила за једнакост афроамериканаца, за права жена, деце. Јавно је изражавала негодовање због одлуке свог супруга да за време рата у војне логоре затвори становништво јапанског порекла.

Свој став да су сви људи једнаки, у земљи у којој американци афричког порекла нису уживали сва права, на једном скупу изразила је онако како то само она уме. Наиме, 1938. године када је позвана да говори на конференцији у Алабами у сали су са једне стране седели припадници привилеговане класе, а са друге стране афрички американци. Она је демонстративно своју столицу поставила на пролазу између једних и других, симболично исказујући своје негодовање због подељености, али исказујући тако и подршку једнакости. Прва је одржала пресс конференцију у Белој кући искључиво за новинарке, а та се пракса одржала до данас. Очигледно је да се за људска права није борила лицемерно и малограђански узвикујући пароле или донирајући новац. Њено ангажовање је било једноставно, непосредно, па је зато препознато као искрено, те је као такво и имало ефекта.

Опробала се и као списатељица. Од 1939. године пише текстове за колумну „Мој дан“, у којој између осталог, износи и своје ставове везане за људска права. Написала је путопис „Индија и исток који се буди“, „Учиш кроз живот“, биографију, а писала је и књиге за децу. Последњу књигу „Књига Еленор Рузвелт о етици здравог разума“ је објавила на свој 78 рођендан.

<имг цласс="рфлоат" срц="хттп://ваннабемагазине.цом/вп-цонтент/уплоадс/2012/10/слика-417.јпг " />
ФОТО: wannabemagazine.com

Многи су је погрешно проценили очекујући да ће после смрти мужа градити политичку каријеру. Она је остала доследна себи и упливала у дипломатске воде. На позив Харија Трумана, који је наследио њеног мужа на челу државе, постала је делегат у Генералној скупштини Уједињених нација. Именована је и за председника Комисије за људска права Организације за науку и куллтуру УН. Универзална декларација о људским правима прихваћена 1948. године управо је плод њеног труда и рада. Декларација представља право на живот, слободу, образовање, слободу мишљења, вероисповести и остала људска права. Еленорин рад су многи поштовали, па ју је тако и Джон Ф. Кенеди, 1961. године позвао да се поново активира као представник САД -а у ОУН. Међутим, њено здравље се погоршало и она умире у Њујорку 7. новембра 1962. године.

Као и сви људи који својим понашањем и мишљењем иду испед свог времена, ни Еленор Рузвелт није била прихваћена у својој средини. На њено ангажовање се у то време гледало подозриво и са подсмехом. Звали су је „она што воли да путује“.

Данас, са веће временске дистанце, мишљење о њој се променило.
Од 1982. године Сиена Колеџ (Сиена Цолегге) је пет пута спровео анкету о томе ко је најбоља Прва дама икада. Резултати истраживања од 2014. године објавјени су током емитовања телевизијске серије „Прве даме“ на кабловској мрежи Ц-СПАН, пренео је „Блиц“. Том приликом приказани су разговори са 242 историчара, политиколога и других научника. У свих пет анкета, Еленор је била рангирана као прва, док су иза ње остале Ебигејл Адамс, Жаклина Кенеди, Хилари Клинтон, Мишел Обама и многе друге.

Сматра се да је Еленор високо поставила лествицу за следеће Прве даме. Но, чини се да је њен живот споменик нечем много већем. Еленора је својим примером показала како треба да се понаша права жена: да се у својој кући бори за добробит породице, а у друштву залаже за хуманост.

Марина воли да пише...

***

Прочитајте и:

Коментари

ВЕСТИ