Kako te je pisanje osvojilo, s obzirom na to da se danas u Srbiji i ne primećuju neafirmisani umetnici iz male sredine?
U pitanju je upravo i odgovor. Baš zato! Pisanje, jer živimo u zemlji u kojoj živimo. Pisanje kao filter, bekstvo u kojem isipam sebe iz sebe. Pisanje kao način delovanja koji mnogo lakše stiže do svesti i od mitinga i od nauke. Umetničko stvaralaštvo bilo kog oblika najpogodnije niče na tlu koje za njim ne pati, već gleda na neku drugu stranu.
Najveći pisci vrhunac svog stvaranja postigli su dok su bili neprihvaćeni u svojim zemljama, u ćošku periferije, u ćošku stana sa praznim papirom kao obrokom. Hm, ne bih voleo da neko neupućen pomisli da jedem papir. Oni su u mraku pronašli čarobnu lampu koja im je osvetlila put. U zemlji urasloj korovom najteže je prepoznati cvet, ali ako ga ipak uočite daleko je lepši i drugačiji nego onaj iz prekrasnog vrta milionera. Tako da loša situacija u zemlji, što se tiče samog umetničkog stvaralaštva, može samo da podstakne njegov razvoj. Umetnik bi trebalo da čvrsto stane iza onoga što radi, iza svoje ideje i svojih reči. Uostalom kulturne revolucije nisu u raju nastale ali su iz raja izašle!
Reci nam nesto o sebi?
Dolazim iz mesta koje je najpoznatije po siromaštvu. Završio sam Srednju trgovačku školu u Nišu. Rano sam pronašao sebe u pisanju ali aktivno se bavim pisanjem oko godinu dana. Dobitnik sam nagarda na nekoliko festivala poezije i kratke priče. Trudim se da učestvujem na svim manifestacijama za očuvanje korena i kulture. Jedna je bila relativno skoro u organizaciji Društva umetnika “Slava”, na kojoj sam učestvovao sa velikim zadovoljstvom.
Uskoro izlazi moja prva zbirka pesama metaforičnkog naslova “Čovek bez lica”. Iako dotičem realne teme i bavim se običnim problemima ljudi, ipak želim da prevashodno čitaoci pobegnu u neki svoj svet, da shvate da on zaista postoji. Danas u 21. veku jako je teško da se dopre do pažnje ljudi. Pisanje zajedno sa poezijom odavno se gasi u brdu dosadnih, predugačkih, komercijalnih štiva. Teško je pronaći nešto vredno čak i kad postoji u senci prvih. Nastojim da ljudima približim poeziju na potpuno nov i drugačiji način pa će tako na promociji biti baleta, dramskih monologa, spojiću magiju muzike, glume, plesa i reči i tako upakovane servirati publici. To je moj cilj. To sam ja.
Zašto “Čovek bez lica”?
Čovek bez lica ima više metaforičkih znacenja. Glavna poruka celokupnog mog rada i zbirke je da ako umetnost nastavi da se vrednuje na način na koji se vrednuje danas u našoj zemlji, ne samo da će pesma i poezija ostati bez lica, već i ljudi uopšte. Lice je nestalo, jer u lice niko ne gleda. Mnogo privlačniji deo tela je “džep”. I to je osnovni problem do čijeg rešenja bi trebalo da dodje čitalac. Naravno odgovor je samo njegov, a ja se nadam da sam postavio dobre smernice za put ka cilju. Nadam se da ću uskoro i ja iscrtati svoje lice na književnoj sceni Srbije.
Gde pronalaziš inspiraciju?
Za pisanje ne postoji plan rada, to jednostavno dodje samo od sebe. Nekada je dovoljno da pročitam neku knjigu ili odgledam film i pod nekim nesvesnim utiskom stvorim nešto svoje. Ranije sam pisao o dogadjajima iz svog života, o emocijama koje mi pretresaju kožu. Ali vremenom sam počeo da pripovedam i o drugim ljudima, o izmišljenim dogadjajima koje prihavatam kao svoje. Onda se sve to lepo iscedi na papir. Svakao ništa od toga ne bi bilo stvarno da negde duboko u meni nije istetoviran „znak pitanja“! On je najveća inspiracija, on je most za bilo koju obalu i bilo koju pustinju.
Da li je problem samo u sistemu vrednosti ili postoji jos neki aktuelniji problem koji povlači sve ostale?
Pored sistema vrednosti patentiranog od strane kolegijuma bolesnika neuropsihijatrijske klinike, tu je i trn mentaliteta ljudi našeg podneblja. “Uspeh se ne oprašta.” “Presvlačenje kože izmedju rata i mira.” “Srbin je Srbinu vuk.” “Ne daj bože da se Srbi slože.” Sve u svemu, sve ima svoje razloge. Na svakom svesnom biću je da se bori za bolji svet i bolje sutra.
Generalno izlaz iz mraka je trenutak kada genijalni ljudi prestanu da se skrivaju u svojim skloništima, izadju i bore se za svoje!!!
Pisanje kao primarna ili sporedna stvar u tvom životu?
Primarna, koja zavisi u mnogome od sporednih.
Da li imaš nekog uzora u oblasti književnosti?
Nemam uzore ali poštujem rad mnogih autora. Mnogi od njih su uticali na mene i moje stvaralaštvo. To ne krijem! Uzori su zdravi za početak ali prilikom razvoja uzori postaju oklop i treba ih pamtiti kao nešto lepo ali ne i slepo verovati u njih. Trebalo bi da imamo samo svoje lice!
Koja pesma te najbolje opisuje?
Nikada nisam pročitao pesmu koja me opisuje, a ne verujem da ću ikada i napisati pesmu koja bi me opisala. Ovo zvuči egocentrično ali nije tako. Jednostavno, živ sam, dakle pišem. Čovek sam, dakle menjam se, napredujem, trudim se da što više upoznajem sebe kroz put koji je preda mnom. Ljudi greše jer svakim danom su skoncentrisani na ponašanje i postupke drugih ljudi kojima su okruženi pa najmanje poznaju sebe. Svako ko želi da nešto promeni kod ljudi mora da krene najpre od sebe!
Koji klasik bi preporučio čitaocima?
Uh, ima ih mnogo! Svaki od autora je poseban na svoj način. Mislim da je svakom bar jednom godišnje potrebna spoznaja putem “Malog princa”. Svaki put će shvatiti nešto novo, ne zbog same knjige već zbog svog ličnog sazrevanja. Inače, ruske klasike veoma cenim. Preporučio bih Dostojevskog i njegovu analizu karatera i ljudi, Čehovljevo pripovedanje, Tolstojev bunt, svakako i dela Čarlsa Bukovskog koji je izvršio revoluciju pisanjem na svoj način, u svom vremenu!
Gde vidiš sebe kroz deset godina?
Za deset godina sebe vidim kroz prizmu nekog oblika pisanja. Volim tu "igru rečima"! I nije mnogo bitno da li će to biti pisanje poezije, proze ili nečeg sasvim drugog, svakako sebe vidim sa perom u ruci. Na koji način ću delovati vreme će samo pokazati.
