Foto: kaldrmaskragujevac.rs
Dragoslav Srejović je rođen u Kragujevcu 1931. godine. U toj sredini Dragoslav je rano otkrio umetnost. Voleo je da glumi na svoj način, zato ga mnogi vršnjaci nisu razumeli. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i postao asistent na Odeljenju za arheologiju i odatle kreće njegova uspešna karijera. Postao je vanredni, a kasnije i redovni profesor, a na kraju i šef katedre. Godine 1983. postao je i član Srpske akademije nauka, a prema nekim izvorima Srejović je najmlađi akademik.
U akademiji ostaje jako dugo, kasnije rukovodi i Galerijom SANU, gde mu je pomoglo likovno iskustvo pošto, kako je govorio, veoma ga je zanimala likovna kultura, ali ga je manje uzbuđivala, jer je morao da joj se prilazi stručno, a ne kao običan posmatrač.
„Moja struka opredeljuje me za likovnu umetnost, prevenstveno za skulpturu. To međutim samo znači da likovne umetnosti najbolje poznajem i razumem. Upravo ovo stručno prilaženje skulpturi, slikarstvu i arhitekturi čini da me likovne umetnosti manje uzbuđuju od muzike i literature“, rekao je Srejović u intervjuu za Politiku 1998. godine.
Foto: Srejović na iskopavanju u Vinči/ sr.wikipedia.org
Njegov student Miloš Jevtić istakao je u komemorativnom izlaganju da je profesor ostavio mnogo toga iza sebe, da je vešto preskakao milenijume, istražujući paleolitska nalazišta i poznorimsku arhitekturu, i smatrao je da ne postoji razlika između paleolitskog i savremenog homo sapiensa. Učestvovao je u preko 70 iskopavanja, karijeru je počeo kao asistent istraživanja na Kosovu i Metohiji, a kasnije je radio na iskopavanju nalazišta Lepenski Vir, kao i Gamzigrad-a, palate Feliks Romulijana kod Zaječara.
Foto: Civilizacija Lepenski vir/ www.tt-group.net
Pored Srbije, učestvovao je i u iskopavanjima u Crnoj Gori. Nažalost teško je sve i pomenuti gde je Srejović svojim veštim prstima tražio ostatke neke stare civilizacije. Objavio je preko 200 naučnih radova, kao i nekoliko monografija, a poznate su: „Lepenski vir", „Nova praistorijska kultura u Podunavlju", „Umetnost lepenskog vira“ i tako dalje.
Nije Srejović bio samo vešt na terenu, već i u amfiteatru na predavanju. Iako studentima nije mnogo voleo da priča na redovnim predavanjima o novim iskopavanjima, oni su odlazili na njegova predavanja koje je držao za ljubitelje arheologije i tamo se iznova oduševljavali pričama sa terena. Ovako Jevtić opisuje redovna predavanja na fakultetu: „Ništa mu nije smetalo, jer je voleo svoju publiku, odnosno svoje studente. Bio je veliki zaljubljenik u arheologiju i kao odličan govornik znao je sa lakoćom da predaje i da postepeno otkriva studentima tajne ove nauke“.
Srejović je za života dobio nekoliko nagrada. Ističu se Sedmojulska i Vukova nagrada. Fond za kapitalne umetničke i naučne projekte u Kragujevcu osnovan je nakon njegove smrti i nosi njegovo ime.
Iskopavanja u Crnoj Gori
Kao i sve devedesetih godina i njega su bolele rane srpskog naroda, koje je pokušao da protumači iz ugla arheologije. U jednom od svojih poslednjih tekstova Iskustva prošlosti- poruke budućnosti , na kratko je postao medijum i preneo je poruku paleolitskog homo sapiensa, savremenom: „Čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio u prošlosti, biće nagona i instikta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kada je u pitanju njegova egzistencija“, zapisao je Srejović čitajući iz kamenog ogledala prošlosti, daleku ali statičnu budućnost.
Marko, večiti borac za kreativnu slobodu reči i folklorne tradicije!
Pročitajte i:
Kad porastem biću...
Stihovima lečio istorijske rane!
Mrgud našeg detinjstva koji je čuvao uspomene
