иСербиа - Драган Ј: Уздам се у Бога, срце и у своје ноге

Сви знамо да се људи рекреирају из разних разлога и на разне начине. То може подразумевати рекреативни фудбал са ортацима, баскет на улици, џогинг у јутарњим сатима или планинарење... Сви познајемо барем једну особу која је беспоговорно посвећена неком спорту и спремна је на многа одрицања како би била што успешнија у дисциплини коју је одабрала. И док ми обични смртници испијамо кафе, твитујемо или убијамо време на лаптопу, они вредно тренирају. Ако се не јављају на телефон или ако нису код куће, зна се - отишли су на тренинг. Човек воли да буде у форми, да има кондицију и зато је спреман на разна одрицања зарад физичког изгледа или здравог начина живота. Међутим, колико вас познаје дисциплину ултрамаратона где је трка дуга од 100 километара и више?

Autor: Mladen Aleksić

ФОТО: Скyруннинг Сербиа

Драган Јевремовић, вероучитељ и ултраш (како себе називају ултрамаратонци), скоро је претрчао свој први ултрамаратон, прешавши на Старој планини чак 108 километара. То је као да од Јагодине отрчите часком до Ниша. Тек тако. Док је свих ових година трчао сваког дана, било је мало оних који су веровали у његов успех. Међутим, тог дана и те ноћи, када је у 5 ујутру започео свој први ултрамаратон, сви смо схватили колико је он озбиљан, посвећен и истрајан у томе. И све време његове трке, целих 20 сати и 40 минута, чекали смо да се јави, да чујемо да је жив...и да је победио – себе.

Ово је прилика да попричамо са њим о томе шта га је мотивисало да се бави овим спортом, како се припрема за маратон и каква су одрицања неопходна да би се постигао успех у овој дисциплини.

Шта те је покренуло да се спремаш и трчиш ултрамаратон?

Већ неколико година се бавим трчањем, идем на понеки полумаратон, тако да ми само трчање на мало дуже стазе није страно. Међутим, поента је у изазовима. Волим их. Изазов ми је био да оборим своје лично време на полумаратону, то ме је натерало да се озбиљније спремам, да изговоре оставим по страни. Временом је апетит растао, и, преко ноћи, само је кликнуло да желим оно што сматрам најтежим изазовом за једног спортисту. Ово ми је уједно и мотивација за сваку другу животну ситуацију, јер, ко заврши ултру, увек може да се осврне и нађе снагу за животне победе. Морам да напоменем да велику захвалност дугујем нашој најбољој ултрашици, Марини Лазић. Она је дала прави смер овог сада.

Шта те мотивише?

Снагу вам даје оно што суштински волите и чему стремите. То углавном буду људи које волите, на које мислите у тешким ситуацијама, па и у самој трци. Љубав је та која вас покреће. Наравно, и у мом случају је слично, имао сам довољно времена да мислим да на све које волим и који су били духом тамо у планини са мном. Но, оног тренутка када је почела трка, искључио сам се и размишљао само о Богу и трци. Имао сам осећај како ме сам Бог води кроз оно у шта иначе не бих поверовао да могу, па је заиста било онако како сам говорио данима испред ултре – уздам се у Бога, у срце и своје ноге. Тим редоследом!

Оно што је посебна мотивација јесте да, иако ултрамаратонско трчање није комерцијалан спорт попут других, има доста простора за подршку и ширење свести о људима са тешким и ретким болестима. Доста наших ултраша трчи баш за оне људе који сами не могу, шире свест о њиховом стању, прикупљају помоћ, и онда, схватиш да те ништа не боли, да ништа није тешко, и да сваки твој корак мења свет и нечији живот, макар и за грам. И, то нам је, лично, довољно.

Колико је тешко припремити се и завршити ултрамаратон?

Лично, ово је било нешто далеко најтеже што сам урадио у животу за сада. С обзиром да је сваки дан доносио минимум двадесет пет, па до скоро педесет километара узбрдица и низбрдица, разних тренинга снаге, чак и аеробика (који ми је много помогао у припреми, али и опуштању мишића ногу). Додао бих и да сам се спремао са једним од наших најбољих тркача на десет хиљада метара и у полумаратону Младеном Минићем, и свакако је помогао да спрема и мотивација буду на високом нивоу за овај ултрамаратон.

Како су се припреме ближиле крају, тренинзи постајали све краћи и ређи, све више сам се радовао трци. Колико год сама трка била изузетно физички и технички захтевна, чини ми се да је период припрема који сам започео још с почетка зиме био далеко напорнији из дана у дан. Притом сам се носио са разним повредама попут дисторзија стопала и ишијадикуса који су ме мучили (Ах, Марфи..) у недељама и данима испред саме трке. Из ове перспективе, сама трка од преко сто километара планине ми се чини лакшом него зимски припремни период. То је, међутим, предуслов да бисте уопште помислили да се тамо појавите. Стари тренер рукомета ме је учио да мораш да, такорећи, погинеш на тренингу да се то не би десило на утакмици.

<имг сласс="тфлоат" срц="хттпс://с7.постимг.орг/ео9ф87фл7/текст.јпг" />

ФОТО: Скyруннинг Сербиа

Колико се мења начин живота у оваквим ситуацијама? Шта ту трпи?

Све то зависи од тога какве животне навике човек има. Ја сам неко ко касно одлази на спавање, имам проблем са несаницом, али, свакако се трудим да устанем рано, започнем дан лаганим тренингом који је у сврси буђења организма. Практикујем лак, а хранљив доручак у виду пахуљица и воћа, кафу након тога, и то је све. Исхрану временом сами редукујете, измените, вечерате раније. То чак и није страшан проблем. Проблем је озбиљан приступ. Питајте сваког тренера шта је то што чини људе шампионима и сви ће вам рећи да је то способност учења и прилагођавања, и радна дисциплина. Просто, за велике залогаје не смете бити попустљиви према себи. Тако је за све у животу. Колико год се забављали у целом процесу, не смете изгубити из вида тај фокус због чега сте у шест ујутру већ на стази. Фокус вас држи на тој стази када бисте иначе рекли „доста је за данас“. Најнапорније је бити суштински упоран. То те чини ултрашем. Неодустајање. Било је дана када ми је мука свега, све ме боли или нема резултата. И увек сам помислио зашто то радим, и увек наставио даље. Трпи вам друштвени живот. Жељни сте шетњи, изласка на кафу са пријатељима, викенда одушка негде далеко. То вам доноси та константност два до три тренинга дневно. То и обиље радости када све прође. Срећом, имам дивне људе, породицу и пријатеље од којих сам имао само разумевање и подршку. То је оно главно у овоме. Без драгих људи сте ништа.

Каква је била овогодишња УТСП (Ултра траил Стара планина)?

Трка има доста промена нагиба, као и свака планинска трка, временска доба су се смењивала од пролећа до зиме, без изузетка. Делом се трчи на самој граници Србије са Бугарском. Терен је захтеван, јер има доста вертикалног успона што вас успорава, још више бодљикаве клеке, пуно извора који могу да послуже уколико сте остали без залиха воде, али су ту и да вам ноге буду мокре добрим делом трке. Било је око три стотине и тридесет тркача из дванаест земаља, највише из Србије, Македоније и Бугарске. Морам да похвалим све људе у организацији који су се максимално потрудили да нам олакшају трку на самим контролним станицама, послуживали су нас, доносили ствари, имајући пуно разумевање за муку коју је свако од такмичара пролазио, нарочито како се трка ближила крају. Осим трке на сто осам километара, била је и дистанца на педесет седам, као и трка на двадесет четири километара. Прелепа и тешка.

Шта даље, који су твоји циљеви?

Искрено, јутро након трке сам само желео да уживам у осећају, одмарам, да не размишљам о тркама, јер сам испунио циљ за ову годину. Сада, неколико дана касније, осећам исту ону зависност као и након првог полумаратона, тражим изазове даље. Ту је сигурно неколико полумаратона које желим да истрчим са друштвом, али и две велике трке до краја године. Једна од њих је ДУТ (Далмација Ултра Траил), у октобру, на сто миља обале и камењара, прелепа трка, као и Јахорина, која је у јулу. Када завршим те трке, рећи ћу вам шта заиста даље.

Колико је трчање популарно код нас, а колико ултрамаратони?

Тркачка заједница се нагло увећава, све је више трка, покрета и људи који су спремни да обују патике и уживају у слободи покрета истовремено водећи бригу и о свом здрављу. И то је једна одлична ствар! Изађите у паркове и одморишта, и биће вам све јасно. Мада, наша земља још увек нема толико развијену свест и културу трчања, спорта уопште као неке суседне, попут Бугарске и Хрватске или неке средњеевропске.

На ултрама је мање тркача јер су то далеко изазовније трке, обимније, често и планинске, другачију технику трчања користите, мислите на стотину ствари истовремено, од вашег корака и дисања, преко неравног терена, хидрантног ранца, резервног шушкавца, окрепе коју носите или вас чека на некој од станица итд.

Међутим, чини ми се да појединци не гледају благонаклоно на свет ултрамаратона. Не из разлога што људско тело није „направљено“ да би то издржало, а опет, видите где смо, већ, из простог разлога јер то није званична олимпијска дисциплина. Лично знам људе са таквим ставом и јако ми смета због свих оних људи који улажу надљудске напоре у славу самог спорта, и онда дође неки тренер или спринтер па наблати труд и сврху ултрамаратона.

Чак мислим да ће ултрамаратон и скајранинг постати олимпијске дисциплине једног дана, јер чврсто верујем у еволуцију спорта. На крају, тако је и било од античких дана. Погледајте где смо сада и колико спортова је опште и олимпијски признато, зато не видим ниједан разлог да то не буде и ултрамаратон.

***

Прочитајте и:

Vanja Grbić: Predaja je gora od poraza
Milica Šarić: Pripremljen novinar je nedodirljiv
Svetislav-Bule Goncić: Jezik ne može umreti

***

Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на urednistvo@iSerbia.rs уз Цц на office@iSerbia.rs, са назнаком „Пријава / новинар“. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.


Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Коментари

ВЕСТИ