FOTO: La Vanguardia, Sesar Rendueles
Za Renduelesa se smatra da je jedan od od najoriginalnijih i najbriljantnijih intelektualaca svoje generacije. Ovaj sociolog po struci, rođen u Đironi 1975. godine, autor eseja „Sociofobija“ i već pomenutog dela „Zverski kapitalizam“, ponovo je posetio Barselonu, pozvan od strane Evropske škole humanističkih nauka, na čelu sa Žosepom Ramonedom kako bi održao konferenciju „Granice informacije. Preuveličana realnost ili tehnološka ideologija“. U svom govoru pokušao je da odgovori na sledeća pitanja: „Da li zaista živimo u vremenu promena primera za ugled? Zašto smo prihvatili toliko zajedničkih stanovišta u eri interneta?“.
Rendueles je dao pregled „sajber fetišizma“ kom smo izloženi. Iako izgledaju kao da su stalno u zajednici, ljudi su u stvari usamljeniji i potčinjeniji više nego što to izgleda na prvi pogled. Emancipatorske mogućnosti koje bez pogovora poseduje tehnologija (ko još nije čuo da internet „demokratizuje“?) uglavnom ne objašnjavaju, manje-više skriveno, prihvatanje pravog monopola iste.
Tolerisali smo, bez previše protestovanja, nekritičko shvatanje tehnologije, veličajući čak i nove idole kao što su hakeri koji, po mišljenju ovog sociologa, kriju određenu dozu elitizma. Još uvek smo gladni „genija“ koji će da nam kažu šta da radimo i da razmotre kako da delamo.
Ideja Margaret Tačer da ne postoji društvo, već da postoji samo pojedinac, prolazi kroz neospornu transformaciju: dok se ranije, za vreme Hladnog rata, na tehnologiju gledalo kao nešto daleko, preteće i represivno, danas je ona naša glavna nada za mir. Još od vremena kada je Apple 1984. godine izbacio reklamu u kojoj se uništava TV ekran na sitne komadiće, suočavamo se sa bitkom različitih medija. Internet se takmiči sa televizijom u apsurdnoj borbi za prevlast, posebno nakon onoga što se desilo sa radiom i knjigama. Glavni mediji se podržavaju međusobno, sve dok ne imitiraju jedni druge.
Rendueles nije „tehnofob“. On ne samo da ističe pozitivne aspekte tehnologije, već ističe i njihov potencijal. Bez obzira na to, i dalje se pita gde su te promene koje su obećane dolaskom interneta?
Sesar Rendueles ističe četiri zablude o „novom čoveku“. Na prvom mestu, navodni istorijski diskontinuitet koji nas ne klasifikuje po društvenim klasama, već generacijski: oni koji su „digitalni urođenici“ i oni koji to nisu. Da li stvarno mislimo da dete od tri godine zna da rukuje tabletom? Ili to radi jer je dizajnirano za to?
Takođe, ističe da je „digitalni identitet“ poput savremenih bajki. Na društvenim mrežama izgleda da bez problema menjamo svoje „ja“, fragmentarni smo, a to je, upozorava nas Rendueles, ništa više do konstrukcija tržišne ideologije. „Vera u tehnologiju kao izvor istorijskih promena je naivna, ali ne i bezazlena“, kaže Rendueles. Postoji „logika prioriteta“ koja nam omogućava da se ponašamo kao kada smo u supermarketu. Ipak mi nismo samo potrošači. Ne pitamo se svakog trenutka da li to što treba da uradimo želimo da radimo ili ne. Kada postoji dugoročna lojalnost, iskrena posvećenost kao kod roditelja, na primer, ovaj navodni fragmentarni identitet se urušava.
FOTO: Pixabay
Treća stavka kojoj se Rendueles posvećuje je pseudo-religija koja potvrđuje da se društveni odnosi artikulišu kroz društvene mreže. Evidentno je da se danas sve odvija brže i komotnije, ali to, po mišljenu Renduelesa, ne objašnjava promenu u stvarnom životu. „Toliko verujemo u tehnologiju jer više ne verujemo u demokratiju“, potvrđuje on. Upravo to nepoverenje, koje možda nije poznato većini, razlog je zbog koga smo u stalnoj potrazi za herojima i svemogućim rešenjima.
Na kraju, autor „Lažnog kapitalizma“, bez poricanja njenih mogućnosti, sumnja u slepu veru „sajber politike“. Ako je istina da postoje slučajevi osnaživanja uz pomoć društvenih mreža, kao i da su koncentracije moći sve jače, Fejsbuk je taj koji to omogućava.
Zamki je mnogo i zato Sesar Rendueles tvrdi da su mašta i osmišljavanje drugih svetova najefektivnije oružje koje imamo na raspolaganju da pronađemo izlaz u slučaju opasnosti. Aplikacije nas ne predstavljaju. Makar ne još uvek.
IZVOR: La Vanguardia
