FOTO: Google plus
Ako se dobro sećam, dužna sam vam nastavak tumačenja ovog naslova.
Izbori, izbori i još izbora! Politički, poslovni, ljubavni, socijalni, oni od izuzetne važnosti i oni manje važni. Zajedničko im je to da su naši. Međutim, da li su? Kada sam nedavno zavirila u dublju analizu načina na koji biramo došla sam do ne tako očiglednih rezultata.
Najdominantniji pojam koji stoji u vezi sa našim izborima je pojam slobode. Ubeđeni smo u to da imamo slobodu volje i da drugima ne zalazimo u istu, ali činjenica je da ona ne izlazi kao apsolutna, već ograničena. Poznate su vam situacije kada ste u dilemi ili čak trilemi. To, istina, pokazuje da vam se više stvari dopada pa da ne možete da se odlučite, ali i još nešto. Naime, to pokazuje da kalkulišete ka najboljem mogućem rešenju. Obično kalkulišemo da bismo izbegli loš ishod.
Kakvi bi bili ti loši ishodi? Da se neko naljuti, uvredi, promeni mišljenje o vama, da propustite potencijalnu šansu za nešto drugo ili se bojite da ćete se jednog dana zapitati: „šta bi bilo kad bi bilo?“. Sve su to stvari koje ograničavaju našu slobodu izbora. Time što smo, imajući u pozadini jedan od ovih razloga, izabrali jedan put, a ne drugi, nije se radilo o izboru kao takvom, već se radilo o izboru kao proizvodu kalkulacije. U tako nečemu nismo sledili sebe i svoje potrebe, već smo išli linijom manjeg otpora koja je karakteristična za zavisno, a ne za slobodno biće. Može neko da primeti da u kalkulaciji jesmo gledali sebe, jer može da nam ne prija osećaj da se neko, recimo, ljuti na nas, pa onda zbog sebe izbegavamo to što nam ne prija. Nije to baš tako. To ćemo primetiti onog trenutka kada uvidimo da nije naš problem što je neko reagovao na određeni način, jer je reakcija više do onoga u kome je ispoljena (očigledan dokaz je taj što više ljudi na istu stvar reaguje drugačije). Moram na ovom mestu da stavim ogradu, jer, naravno, ne mislim na situaciju kada neko reaguje na naše očigledno bahato ponašanje kada mi jesmo krivci. Tu takođe imamo slobodu, ali smo je zloupotrebili, jer smo je upotrebili u loše svrhe.
Važno je raščistiti sa sobom gde je granica između onog što sam ja i onoga što su drugi ljudi, okolnosti i hipotetički scenariji. Na kraju krajeva, ne oduzimaju nam toliko drugi ljudi i druge stvari slobodu koliko mi sami to činimo. Nisu drugi ti koji nam išta zabranjuju ili određuju naše odlučivanje, uostalom, nemaju ni prava na to. Mi smo ti koji sebe ograničavamo tako što imamo na umu sva ta navedena (i još mnoga) ograničenja, a sami ih stvaramo tako što izostavljamo granicu.
Nije realno izvodljivo imati na umu sve moguće ishode koje će naše odluke doneti. Problem je u tome što se često ponašamo kao da je to moguće pa otuda i sva ona nastojanja da kalkulacijom dođemo ne do slobodne odluke, već do kalkulacijom dobijenog rezultata. Ne znamo da li će se neki hipotetički scenario ostvariti, nemamo uvid u budućnost, imamo samo neku meru verovatnoće koja nije apsolutno pouzdana. Stoga, ne treba posezati za takvim ograničavajućim mislima, jer time sebi oduzimamo slobodu. Niste odgovorni za ono što niste mogli znati da će se desiti nakon što vi odlučite.
Nije čovek čoveku vuk, već smo sami sebi vuk zato što sami sebi stvaramo te demone koji nas progone i oduzimaju nam slobodu i samokretanje kroz život. Sami stvaramo predrasude, razne osećaje, nesigurnost, stotine misli i sami sebi ne dajemo mira. Konačnom izboru je već prethodio jedan primarni izbor. Mi smo birali da li ćemo da biramo ili ne. Izabrali smo između slobode i neslobode. Izabrali smo između sveta u kom sledimo sebe i svesni smo da imamo slobodu, gde sebi dajemo pravo na grešku, jer ishodi nisu izvesni i sveta gde takođe ishodi nisu izvesni, a mi i pored toga sebe usmeravamo između nekih zidova koje smo sami postavili, umesto da sebi dozvolimo široko polje koje nam je izvorno dato.
