„Humanost je prevaziđena!“, reči su Milice Jovanović, studentkinje Pravnog fakulteta. „Nažalost, mnogi rade samo ono što je u trendu. Pošto humanost nema dobru reklamu, onda ni odziv nije preterano veliki. Tužno mi je kada gledam ljude koji žive na ulicama našeg grada. Još tužnije mi je kada vidim one druge koji prolaze pored njih i pretvaraju se da ih ne vide. Dokle ćemo više zatvarati oči kao da se to nas ne tiče?“
Siromaštvo je veliki problem kako pojedinih opština grada Beograda, tako i celoga grada, ali i cele naše države. Nažalost, nemamo dobru strategiju za suzbijanje siromaštva. Prvi korak ka tome jeste smanjenje broja nezaposlenih. Kako to učiniti u državi u kojoj podjednako nema posla ni za mlade ni za starije, ni za one bez radnog iskustva, ali ni za one sa iskustvom?
„Siromaštvo je problem koji traje!“, konstatovao je Stefan Kovačević, student Elektrotehničkog fakulteta. „Ne možemo se nadati da će se iznenada otvoriti nova radna mesta koja će rešiti postojeće probleme. Ne možemo se nadati da će se sve rešiti vremenom, jer neće! Ono što možemo da uradimo jeste da utičemo na svest drugih ljudi. Da im pokažemo kako njihovo malo nekome može značiti puno. Na našoj opštini se organizuju humanitarne akcije, ali mislim da ih treba više promovisati, kako bi se više ljudi uključilo i samim tim bi se prikupila i veća sredstva za one kojima je naša pomoć neophodna.“
Preživljavanje je uvek teško, a nekada je i teže. Pored vas prolaze ljudi koji su gladni, goli, bosi... Njih ne zanima koje je marke vaša odeća. Ne zanima ih u koji restoran idete na ručak. Oni čak ne žele da budu poput vas. Ne žele vaše skupe ogrlice. Oni žele samo da im bude malo bolje.
„Ja nisam lopov!“, vikao je Milan Popović. „Misle da bih, zato što sam siromašan, učinio sve da dođem do dinara. Žene sklanjaju torbe kada me vide, a muškarci se hvataju za džepove. To me najviše pogađa! Ljudi misle da sam lopov! Kriminalac! A ja sam samo mladić koji razmišlja o tome kako će dočekati sutra.“
Bežeći od problema nećete učiniti da on nestane. Kada se vratite na isto mesto, on će vas i dalje čekati. On će biti tu dok god ga ne rešite. Ne zatvarajte oči – gledajte! Ne zatvarajte uši – slušajte! Ne zatvarajte usta – pričajte! Vi imate dva hleba, neko nema ni parče. Vi imate dva džempera, neko nema ni rukav. Vi svaki dan prođete pored njega u drugoj garderobi. Projurite pored njega jedući nešto usput. Jedan dan, bar taj jedan dan, usporite. Pogledajte ga. Čujte šta vam govori. Odgovorite mu. I pomozite! Pružite mu parče kifle! Vi ćete je jesti i sutra, on možda neće. Poklonite mu majicu! Vi imate dve, on nema nijednu.
