Moderno doba je doba tehnologije, koja se razvija iz dana u dan. Šta nam to donosi? Mogućnosti? Ograničenja? Oba?
Nekada smo se igrali napolju, u parkovima. Izlazili smo sami, pa smo na igralištima kroz zajedničku igru upoznavali drugu decu. Komunikacija nam nije predstavljala problem. Igra nam je bila najvažnija stvar na svetu. Izlazili smo napolje ujutru, čim ustanemo, vraćali se kući uveče, pred spavanje. Preskakali smo ručkove, iako su se majke često ljutile na nas zbog toga. Ali i one su bile svesne da nema veće radosti od igre.
Danas sve to izgleda drugačije. Parkovi su prazni. Ljuljaške se pomeraju na povetarcu, napuštene. Trotoari nisu iscrtani kao nekada takozvanim Školicama i Pužićima. Ne možemo videti ni terene za Između dve vatre. Danas sve izgleda drugačije...
Možemo postaviti pitanje gde su deca, ako su parkovi prazni. Odgovor je svima poznat. Oni su zatvoreni u kući, sede za računarom. Umesto drugara za igru imaju „prijatelje“ po raznim društvenim mrežama. Umesto da se jure po terenima, oni igraju igrice na internetu. Ideja je slična. Imate prijatelje, igrate se sa njima, ali iz svoje sobe. Da li je to zaista slično?
Ljudi su se otuđili. Svako živi u nekom svom svetu, unutar svoja četiri zida (ako kažem pećina, zvučaće previše alarmantno?). Ne marimo više za druge, za njihove potrebe i osećanja. Ne marimo više ni za sebe. Lakše zapadamo u depresivna stanja.
Čovek je po prirodi društveno biće, to je rekao još Aristotel. Kako bi što bolje funkcionisao, potrebni su mu drugi ljudi. Ako se odvojimo od drugih, mi zapravo radimo protiv svoje prirode. Da li našoj deci želimo takvu sudbinu?
Mi smo se nekada igrali Policajca i lopova, današnji mladi se „igraju“ sa pravom policijom. Mi smo se nekada igrali Mafije, oni se igraju SA mafijom.
Nova tehnologija ima i svoje prednosti, ali treba naći ravnotežu, kako ne bi bila štetna po nove generacije, i po sve nas. Pokažimo deci kako komunikacija zapravo treba da izgleda. Pokažimo im to sada, jer, ako se vodimo onom – bolje sprečiti nego lečiti, ovo će uveliko, i nažalost, biti lečenje.
