иСербиа - Чему ме је рат научио...

Рат је зло. Избеглиштво је зло. Смрт блиске особе је зло. Све су то тешке ствари. За психу, тело, ум. Емотивно тешке ствари.

Autor: Dragana

Фото: пиxабаy

Све те ствари изазивају трауме, отварају ране (не само физичке). И заболе и боле. Све те ствари су изнимно тешке за поднети их. И преживети их.

Оно што је ипак теже од наведеног зла је – управљати последицама тог зла.

Сва та зла могу да нас самељу, униште, убију. И дословно. И у пренесеном значењу.

Ако нас не убије, па ипак останемо ту и мрдамо, онда је на нама да се научимо носити с тим последицама и да из свега тога, колико год то било тешко и звучало немогуће, извучено најбоље за себе.

Како извући најбоље за себе и у чему лежи предност преживљеног рата и/или сличног зла у односу на лагодан живот у којем имаш све и ништа ти не фали?

Можда ово ‘предност’ и није најсретнија и права реч, али кад се већ десило, онда треба знати како то окренути себи у корист.

Ипак имам право да верујем да нека срања треба да се доживе и преживе, да се осете на сопственој кожи и да се онда живот настави. Јер онда нема страха од ‘нема’, нема страха од мењања адреса, селидби. Нема страха од промена.

Преживела сам рат. Преживела сам избеглиштво. Преживела и селидбе. Преживела сам и смрт особе која ме родила. Онако, баш преживела – у мом присуству је отишла.

Не, не кукам. И нисам никад. Можда и би’, кад би’ знала да имам неку корист од тога. Ал’, јебига, немам.

<имг цласс="цфлоат" срц="хттпс://с9.постимг.орг/5а6раев7ј/гирл-2380554_960_720.јпг" />

Фото: пиxабаy

Преживљено избеглиштво ме научило шта значи реч ‘нема’. Нисам била свесна предности наученог, све док нисам упознала људе мојих година који нису имали никакав контакт са ратом и избеглиштвом. Они не знају за ‘нема’ и мисле да ствари с неба падају и то директно пред њих. Само се створе ту. И нема пропитивања одакле, како, зашто. И ако их не добију, настане хаос.

Преживљени рат ме научио да нестанак струје и воде и није нека велика драма. Недавно читам о нестанку струје у Њујорку, опсадно стање настало. И мислим – шта је тим људима? Па ми смо имали рестрикције струје и воде годинама, па ево ме – ту сам, жива, здрава, поштујем воду и струју коју сад имам. Заврћем воду кад се сапуњам и перем зубе, бојлер укључујем само ноћу, веш перем само ноћу.

Преживи се све, па и купање водом угријаном у веш машини, јер се нема бојлер.

Преживи се, јер се сади башта између зграда, иза зграда, на комаду земље садиш за себе кромпир. Па онда у башту напишеш да је минирано, да сачуваш то што имаш, јер се крао и кромпир, а немаш где купити. Ни за шта.

Живот настави да тече и након што годинама не купиш ништа од гардеробе, јер немаш где. А ни за шта.

Жива си и након што из рушевина покупиш есцајг и тањире. Туђе. Да имаш из чега јести то за шта се касније снађеш.

Живиш и након што са 10 година научиш да чистиш оружје.

<имг цласс="цфлоат" срц="хттпс://с24.постимг.орг/крзојб3кл/бодy-1869901_960_720.пнг" />

Фото: пиxабаy

У трговини гледам бацање детета по поду, јер мама не жели да му купи чоколаду. Ееее, мој мали, па могла сам да се бацам до прексутра по разним подовима, али чоколаду не би’ добила. Не зато што је мама била зла и није хтела да ми је купи, него зато што није имала лове за ту неку чоколаду, а ја сам то знала, па ми се није исплатило да се бацакам около. Нисам се бацала. Нисам се ваљала. Нисам урлала. Јер нам је мама правила чоколаду од неког бљутавог какаа, у тепсији, са млеком у праху и уљем из лименке из хуманитарне помоћи. Радовали смо се к'о мала деца. Јер и јесмо били мала деца. А имали смо и пекмез од украдених шљива, комшија крао са дрвета на првој линији, па нам доносио. И то што је био кисео пекмез, јер није било шећера, нама није значило да је кисео, него нам је био најслађи могући. Јер други немаш. Јер и да постоји неки други, немаш лове за тај други.

Учила сам у врећи за спавање. Јер је у стану било хладно, зграда необновљена, на прозорима најлон. И деке. Имали гријалицу са она два гријача. Заправо, имала је три гријача, али мама увела лимитатор, па кад укључиш сва три, он искочи и угаси све у стану. Морала је то да уведе, јер је знала да нема од чега да плати рачун који стигне. И тако сам ја учила седећи и лежећи у тој врећи. И пролазила с 5.

Однос према новцу је нешто што сам научила управо у раном детињству. Новац служи да се троши, али паметно. Одмерено. Не купују се глупости. Пре него купим нешто, и данданас, помислим ‘треба ли ми то?’ и тек онда купим или не купим. Некад то јесте оптерећујуће, признајем, али кад видим да људи око мене купују потпуно непотребне ствари и затрпавају си животни простор, а новчаник све лакши и лакши, видим да паметно поступам.

Послератно стање ме научило да се не бојим мрака. Још као мала, онолико мала да сама могу ићи у град, ходала сам градом по мраку. И нисам се бојала, иако су свуда око мене биле рушевине.


Зло ме ојачало. Ратно зло. Толико ме ојачало да, рецимо, при неком животном проблему кад наступи – прво помислим ‘шта је ово у односу на рат?!’ и буде ми лакше. Није да ми реши проблем, али ми помогне да га умањим, јер величину неком проблему дајемо ми. Он сам по себи није ни лак ни тежак. Ми га бојамо тешким бојама. Или га обојамо прозрачним, светлијим тоновима. Од нас зависи које ћемо боје помешати. Од нас и нашег искуства.

Преживљени рат и избеглиштво су ме научили да се не бојим мењања послова.

Оно што ја знам, а моја пријатељица из Шпаније не зна је како је то ходати по травнатој површини и истовремено бити напета. А напета сам, јер ми је травната површина асоцијација на минирано подручје. Чак и када је та трава немачка трава, ја се узнемирим. Али надођем.

<имг цласс="рфлоат" срц="хттпс://с11.постимг.орг/xф9гвxyр7/воман-1245788_960_720.јпг" />

Фото: пиxабаy

Најлакше је кукњаву неку разбацити и у њу веровати и убеђивати се да је то једини пут. Слободно бирајте да кукате, ја нећу. Ја бирам да не кукам. Знам да могу то да изаберем. И знам да само од мене зависи како ћу се поставити у односу на преживљена срања. Јер то јесу срања, не могу се лагати да нису. Али ту сам да си објасним све то и из свега извучем нешто добро за себе, искористим то на најбољи могући начин и, на крају, то претворим у своју предност. И не само то, него тиме показујем (првенствено себи) да још увек имам моћ да из лошег извучем добро. За себе.

И томе ме је рат научио – да из сваког следећег зла, а има их, јер живот је такав, извучем нешто добро. И све докле год будем знала и умела извлачити добро из лошег, знаћу да сам жива. И да ме има и да сам ту.

Никад нисам размишљала и замишљала како би било да није било рата у мом животу, како би се то одразило на мене, на мој живот, на моје изборе. Јер мишљења сам да све што се дешава, дешава се с неким разлогом и да бисмо нешто научиле, а на нама је и од нас зависи хоћемо ли, када и како савладати градиво пред нас бачено. И, не, не знам ко је тај ко пред нас баца то градиво.

Увек мислим да су ми сва та искуства драгоцена. И убедила сам се да сам у предности у односу на оне којима је све ишло глатко, који су све у животу имали (добили?).

Извор: Lola Magazin

***

Прочитајте и:

Коментари

ВЕСТИ