FOTO: Telegraf
Rodio se u predgrađu književnog sveta i sve što je postigao nije zbog neverovatne genijalnosti, već zbog mukotrpnog rada jednog pisca koji je to postajao vremenom. Bio je pisac koji se nikad nije pokorio prostoru i vremenu. Branio je zabavu kao kriterijum u književnosti i kompoziciju pre veštine, a njegovo stvaralaštvo je življe nego ikad.
Prvi razlog Borhesove svevremenosti je stvaranje van vremena i prostora. Taj princip rasutosti, orillero, princip stvaranja izvan prostora ga je pratio tokom čitavog stvaralaštva. Zbog toga je u Argentini uvek bio stranac pa i nije slučajno to što mu je poslednja želja bila da ga sahrane u Švajcarskoj, u zemlji patriota, gde je proveo svoju adolescenciju.
Što se tiče klase kojoj je pripadao i veze sa elitom, delovao je kao skorojević: sa trideset godina, dok su njegovi prijatelji putovali po Evropi, on se držao svod rada u gradskoj biblioteci u Almagru. Nije bio čovek XX veka. Bio je izvan vremena i neko ko je više voleo da stvara savremenu književnost sa tekstovima iz drugih epoha. Nije se pokoravao modi i svoje neslaganje sa autoritetima je često bez milosti izražavao u svojim esejima.
Pred jednu tradiciju, kao što je argentinska, koja je bila karakteristična po svojoj hispanskoj sklonosti i frankofiliji, Borhes je stavio elemente karakteristične za englesku književnosti, branio upotrebu roda, naveo zabavu kao kriterijum za čitanje, stavio kompoziciju iznad veštine (element koji su uveli nadrealisti koje je prezirao). Sve ove osobine, kako je sam tvrdio, našao je u anglosaksonskim piscima.
Za razliku od pisaca svog vremena koji su pisali obimna dela, Borhes je retko pisao tekstove duže od deset stranica, a u jednoj književnosti koja željno traži angažman i reagovanje, izabrao je vanvremešnost i stvarao priče koje su ponudile problematična razmatranja (a ništa drugo nije ni Borhesova fikcija). U svetu u kom preovlađuju kult ličnosti i identiteta, Borhes se nikada u potpunosti nije pomirio s tim da je Borhes, proklamovao je „ništavilo ličnosti“ i govorio je da je veliki i višestruk kao i univerzum.
Univerzalna i kosmopolitska Borhesova težnja je izražena u njegovoj stalnoj polemici sa nacionalistima, u kojoj je imao malu prednost: mnogo bolje je poznavao nacionalnu književnost i znao je da od nje načini bolju interpretaciju,
slobodnu i bez predrasuda (prolazeći kroz avangardu postao je pronicljiv prema autoritetu u bilo kojoj tradiciji). Ukoliko bi branio nekog lokalnog autora, nije to radio zato što je Argentinac, već zato što je njegovo delo smatrao dobrim.
Još jedan element čini Borhesa univerzalnim piscem klasika: u tako običan žanr, kao što je priča, uveo je, do tada, neviđenu formu. Stvorio je naratora koji pretpostavlja, koji kao da u isto vreme izmišlja zaplete i navodi informacije. To je činio na takav način pripovedanja da se odnosilo na neke događaje na indirektan način i skoro uvek koristeći retke knjige ili lažne i sumnjive izvore. Stil ovih priča je jedinstven i može proizvesti zbrku što se tiče redosleda reči zbog duplih negacija, oksimorona, paradoksa, asimetričnog nabrajanja.
Borhes je bio meta različite kritike. Još u doba peronizma, osrednji esejista kao što je Hose Ernandes Aregi ga je nazvao „noćna ptica kolonizovane kulture“ i usprotivio se njegovom „isfeminizaranom književnom kolonijalizmu bez zemlje“.
FOTO: Glif.rs
Kritičari iz književnog lista Kontorno, koji nisu bili osrednji, kritikovali su ga zbog manjka angažovanosti. Uprkos svemu, ne može se zamisliti književno stvaralaštvo Adolfa Bjoja Kasaresa, Hulija Kortasara, Rodolfa Valša, Rikarda Pilje, Sesara Ajre, Huana Hosea Saera i mnogih drugih bez nečega što je Alan Pauls nazvao „faktor Borhes“. Takođe, ni najbolji lokalni kritičari kao što su Beatris Sarlo, Hosefina Ludmer, Silvija Moloj ili Noe Jitrik nisu formirali svoje stavove bez pomoći njegove literature. Osim u poeziji, gde je njegov uticaj manji od uticaja Oliveira Hironda ili Huana L. Ortisa, Borhes je zaveštao svojim naslednicima radost učenja i košmar nesavladivog.
Postoji, u svakom slučaju, među beskonačno mnogo Borhesa koje je kritika otkrila, još jedan koji tek treba da se otkrije, ktitor narativnih misterija koje njegovom delu daju magiju. Pošto i Borhes pipada toj struji pisaca u koje se ubraja i Edgar Alan Po i zamišlja priče i pesme kao namerne artefakte, to jest, priče koje nastaju svesno, takođe se u njima mogu naći ludilo, animalnost, perverzne spekulacije.
FOTO: Quepasa.drustvohispanista
Dalje od njegovog ulaganja u red i inteligenciju, Borhes nikada nije prestao da u centar svog pripovedanja stavlja misteriju koja nas zbunjuje: zašto Kilpatrik, protagonista dela Tema del traidor y del heroe, počinje da sarađuje sa onima koje je hteo da izda? Da li je priča Eme Suns figurativni incest zasnovan na jednoj priči, koju je ispričao otac, za koju se nikada neće utvrditi da li je istinita?
Kako protumačiti upućivanje na homoseksualnost u biblijskom citatu koji je u naslovu dela La intrusa? Zašto je samoubistvo način rešavanja problema u nekoliko njegovih dela? Ispod naizgled hladnog i moždanog karaktera njegove narativne imaginacije, tokom prolaska vremena sve više postaje jasno podrivačko nasilje njegovih tragičnih delirijuma, njegovih perverzija i nepriličnog smeha. Borhes je još uvek vanvremenski, Borhes je još uvek u budućnosti.
Autor: Gonsalo Agilar - docent i esejista
Izvor: Revista N Clarin
