FOTO: Ffri
Prevela: Petra Grujin
Velika je čast i privilegija deliti ovaj blog sa Fransoom Grožanom, čija me je knjiga “Život sa dva jezika” inspirisala da proučavam dvojezičnost i koji mi je, godinama kasnije, pomogao da objavim svoj prvi članak, a sada je otkrio i novo sredstvo za odvijanje opšte diskusije o dvojezičnosti. Moj prvi tekst je inspirisan Fransoovim razmišljanjima o pisanju njegove nove knjige na francuskom.
Rođen 1899. u bogatoj porodici ruskih aristokrata, Vladimir Nabokov je tokom odrastanja učio tri jezika: ruski, francuski (koji je ruska aristokratija volela) i engleski, jezik koji je njegov otac izuzetno cenio. Porodica se 1919. godine, primorana da beži zbog Ruske revolucije, preselila u Englesku, gde je Vladimir pohađao Kembridž, nakon čega je živeo u Berlinu. Nabokov je, pre nego što je došao u Sjedinjene države 1940. godine, pisao na ruskom jeziku tokom više od tri decenije i objavljivao svoja dela na tom istom jeziku tokom dvadeset godina, ali je ipak poznat prvenstveno kao pisac koji stvara na engleskom jeziku. Nabokovo poznavanje engleskog je bilo toliko dobro da on nikada nije oklevao da piše svoje memoare na engleskom, ali se taj zadatak pokazao kao krajnje izazovan čak i za ovog majstora stilistike, zahvaljujući tenziji koja je nastala između jezika njegovih sećanja (prvenstveno ruskog) i jezika na kome je on pričao o onome čega se seća (a taj jezik je engleski).
Njegova autobiografija, nazvana “Ubedljivi dokazi” objavljena je 1952. godine, a Nabokov je tada već radio i na svom romanu “Lolita”, kada je jedna tadašnja novoosnovana izdavačka kuća, koja je objavljivala dela na ruskom jeziku, zatražila prevod jednog od njegovih romana koji je bio napisan na engleskom jeziku. Umesto toga, on je ponudio svoje memoare. Prevod koji je rađen za publiku ruskih emigranata nije zahtevao mnogo objašnjenja, ali je korišćenje jezika njegovog detinjstva pokrenulo javljanje novih uspomena, srodna Prustovoj “epizodi sa magdalenicom”. Sada, kada su njegove reči i sećanja bila sinhronizovana, Nabokov se preciznije prisećao više detalja i događaja. Njegova nova knjiga je bila objavljena pod imenom "Drugie berega" ("Druge obale") 1954. godine.
Potom se Nabokov osetio primoranim da ispravi svoj memoar, napisan na engleskom jeziku, vođen promenama koje je napravio u ruskoj verziji te knjige, kao i sećanjima i zapisima kojima su ga opskrbile njegove sestre i rođak Sergej, pratilac rodoslova porodice.
U predgovoru tog novog memoara, objavljenog 1966. godine kao "Govori, sećanje: prepravljena autobiografija", Nabokov priznaje da se suočio sa velikom poteškoćom da svoja sećanja na ruskom jeziku uklopi u uglađenu formu engleskog jezika: “Pisati ponovo na engleskom jeziku novu rusku verziju one priče koja je prvobitno bila englesko prepričavanje ruskih sećanja se ispostavilo kao đavolski zadatak…” (strane 12-13). Ovi komentari dovode do interesantnog pitanja: Kakva je veza između jezika i sećanja kod dvojezičnih i višejezičnih govornika? Mi se, sigurno, sećamo sebe u slikama, a ne u rečima?
Odgovori na ova pitanja su dobijeni skorašnjim istraživanjem autobiografske memorije dvojezičnih osoba, tokom kojeg su se bilingvalnim učesnicima dale krilatice, a potom su ih pitali na koja ih autobiografska sećanja te reči asociraju, odnosno, koja im od tih sećanja padaju na pamet. Krilatice na različitim jezicima nisu date istim danima, a rezultati su se poredili kako bi se videlo da li postoji ikakva značajna povezanost između autobiografske memorije i jezika. Kako bi to poređenje bilo lakše, ove studije se obično sprovode sa ljudima koji su u detinjstvu naučili jedan jezik, a drugi kasnije tokom života, u nekoj stranoj zemlji. Ono što naučnici često otkrivaju je da će prvi jezik dvojezičnih osoba najverovatnije izazvati prisećanje događaja iz detinjstva i zemlje porekla, dok će drugi jezik omogućiti prisećanje događaja koji su se desili kasnije tokom života.
Ovi nalazi sugerišu da su jezici kojim govorimo povezani sa našim sećanjima na dva interesantna načina.
Sa jedne strane, jezik koji se koristio tokom odvijanja određenih događaja postaje stabilna konstanta ili “podsetnik” na autobiografska sećanja - kada se prisećamo događaja na onom jeziku na kome su se oni i odigrali onda ih se obično setimo brže i sa više detalja, što se i vidi u Nabokovom romanu "Druge obale". Ovo, naravno, ne znači da su sećanja koja su zapamćena na jednom jeziku nama nedostupna na drugom jeziku. Mi možemo da, kao što je uradio i Nabokov, prevodimo naša sećanja, mada ipak, nešto može biti i “izgubljeno u prevodu”.
Ovo neopipljivo “nešto” je osećaj postojanja nematerijalne veze između reči i stvari. U jezicima koji su naučeni u detinjstvu, reči su integrisane u autobiografske doživljaje, emocije, slike, mirise i osećaje, a to je ono što sećanja čini toliko “stvarnima”. Reči koje su naučene u učionici nisu povezane sa iskustvima na tako posredan način, a reči naučene tokom interakcija koje su se odigrale kasnije u životu su sa iskustvima povezana drugačije zato što do tad naučimo da suzbijamo emocije.
Zbog toga, kada se od pamćenja traži da govori, Nabokova sećanja iz detinjstva govore ruskim jezikom, poput mojih sopstvenih. Veoma me zanima da čujem na kom jeziku se čitaoci ovog teksta prisećaju svog detinjstva.
IZVOR: Psychologytoday
Petra je pisac koji još uvek vidi svetlost kroz prizmu apsurda.
