Ксенија Атанасијевић је храбро ушла у свет у коме су суверено владали мушкарци. Била је боља од њих и то јој нису опростили. Морала је да трпи подозриве погледе академске јавности и да се брани од неутемељених оптужби да је плагијатор. У исто време, чаршија је покушавала да умањи вредност њеног успеха пакујући јој љубавне афере. Цео живот су је оспоравали, хапсио ју је Гестапо, а после рата и ОЗНА. Срби су је поново открили тек пре неколико година.

Autor: Maja Kojadinović

ФОТО: Beogradske priče

Била је паметна, храбра и одважна. Борила се за равноправност жена у Краљевини Југославије. Била је достојанствена док су покушавали да је сломе. Рођена 5. фебруара 1894. године у угледној породици, Ксенија Атанасијевић врло рано остаје без оба родитеља. Прво остаје без мајке Јелене која умире на порођају, а дванаест година касније и без оца Светозара, угледног управника Опште болнице.

<имг цласс="лфлоат" срц="хттп://уплоад.викимедиа.орг/википедиа/ср/тхумб/0/0е/%Д0%9А%Д1%81%Д0%Б5%Д0%БД%Д0%Б8%Д1%98%Д0%Б0_%Д0%90%Д1%82%Д0%Б0%Д0%БД%Д0%Б0%Д1%81%Д0%Б8%Д1%98%Д0%Б5%Д0%Б2%Д0%Б8%Д1%9Б.јпг/250пx-%Д0%9А%Д1%81%Д0%Б5%Д0%БД%Д0%Б8%Д1%98%Д0%Б0_%Д0%90%Д1%82%Д0%Б0%Д0%БД%Д0%Б0%Д1%81%Д0%Б8%Д1%98%Д0%Б5%Д0%Б2%Д0%Б8%Д1%9Б.јпг" />
ФОТО: wiki

Бригу о њој преузела је маћеха Софија Кондић, пензионисана класна учитељица више женске школе. Омогућила јој је да стекне темељно образовање, и после гимназије Ксенија уписује чисту филозофију на Филозофском факултету у Београду. Паралелно са студијама, покреће свој часопис „Дан“, први спрски часопис који се појавио после Великог рата. У њему су текстове објављивали између осталих Иво Андрић, Аница Савић Ребац, Милош Црњански, Станислав Винавер и многи други.

Дипломирала је 21. јула 1920. године са одличним оценама, а професор и њен ментор Бранислав Петронијевић није штедео речи хвале за своју студенткињу. Ово је било довољно да чаршија покрене лавину злобних коментара о наводној љубавној вези између њега и Ксеније. Неколико година касније, ова говоркања замењује нова прича: овог пута она је у вези са својом најбољом пријатељицом Зором Станковић.

Две године после дипломирања, у двадесетосмој години живота, Ксенија је постала прва жена која је на Београдском универзитету стекла титулу доктора наука. Одбрана њене тезе „Бруново учење о најмањем“ био је прворазредан догађај, велика сала је била препуна света који су дошли да гледају ову изванредну жену. Задивила је све - публику, ректора Јована Цвијића и чланове комисије Бранислава Петронијевића, Драгишу Đурића, Николу Поповића, Веселина Чајкановића и Милутина Миланковића.

Значај њене дисертације је одмах препознат и у домаћој и у страној стручној јавности. Објављена је на француском језику, а 1936. године Енциклопедија Британика увршћује је у своје одреднице као релевантну литературу за схватање мисли Đордана Бруна. Што је иронично, с обзиром на чињеницу да је у том периоду Ксенија захваљујући интригама њених колега уклоњена са факултета.

Прича иде овако. Након студија добија посао у гимназији, али је овај рад оставља незадовољном. Она жели више. Није прошло много времена, а Ксенија Атанасијевић учинила је још један историјски искорак јер је 20. октобра 1923. године изабрана за доценткнињу Филозофског факултета. Тако је постала прва жена доцент у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Укључивање жене у рад факултета било је „чудо невиђено“. Професори су се већином противили њеном избору, јер су у њој видели претњу. Мали је број њих који су је ценили и срдачно примили, а међу њима био је и познати етнолог Тихомир Đорђевић, који ју је дочекао пророчким речима: „Честитам вам госпођице, ушли сте у пакао“.

Већ на самом почетку њене професорске каријере почело је испољавање нетрпељивости и средства нису бирана. Циљ им је био да оспоре њене стручне квалитете и да јој убију вољу за радом, вероватно се надајући да ће одустати и сама отићи са факултета. Проблем је био у томе што Ксенија не жели да се приклони ниједном клану и што не пристаје да буде нечија следбеница.

<имг цласс="рфлоат" срц="хттп://правонарад.инфо/вп-цонтент/уплоадс/2014/12/лепосава-петковиц-у-првом-плану.јпг" />
ФОТО: pravo na rad
Ксенија Атанасијевић (сасвим лево)

Покретач кампање био је професор Никола Поповић, с којим се сукобила још на одбрани њене дисертације. Редовно је на својим предавањима отворено и пред студентима нападао своју младу колегиницу. Постојао је још један разлог за његово огорчење – Ксенија у „Српском књижевном гласнику“ објављује бритак критички приказ његове књиге „Три предавања из филозофије“. Једноставно, Никола Поповић није могао да поднесе да његов рад критикује (и то аргументовано) једна жена. Полемика између ова два професора трајала је две године и на крају ће се показати кобном за њену универзитетску каријеру.

Четири године после избора за доцента Ксенија Атанасијевић је изабрана за ванредног професора. Међутим, на Универзитетском већу долази до обрта. Чувени археолог Милоје Васић оптужио ју је за плагијат и тако је почела хајка. Састављена је комисија, а она сама је саслушавана више пута. Две године траје истрага, плагијат није доказан, али Ксенија ипак остаје на месту доцента.

Нажалост, не задуго. Октобра 1935. године Савет Филозофског факултета незаконито, на ноћној седници донео је одлуку да се не обнови избор Ксеније Атанасијевић за доцента. Њени греси су били: не поздравља професоре, неучтива је, не дружи се са колегама и пише полемичне текстове о њиховим радовима.

<имг цласс="флоат" срц="хттп://ввв.београдскеприце.рс/вп-цонтент/уплоадс/2016/02/Ксенија-Атанасијевиц-01.јпг" />
ФОТО: <а хреф="хттп://ввв.београдскеприце.рс/2016/02/25/ксенија-атанасијевиц-најуценија-београдјанка-у-паклу-универзитета/"> Београдске приче

Јавност је бурно реаговала на ову одлуку, а подршку су јој пружиле бројне угледне жене: Зора Петровић, Десанка Максимовић, Мага Магазиновић и многе друге. У њену одбрану устао је и филозоф Владимир Дворниковић који је закључио да је Ксенијино уклањање са факултета „непобитна брука наше науке“. Међутим, упркос подршци ништа се није променило. Била је принуђена да поднесе оставку, што је учинила 1936. године.

После одласка са Универзитета, била је без посла. Али то је није спречило да и даље пише. Била је међу првима у нашој средини која је писала против немачког националсоцијализма. Још у време када је Хитлер тек постао канцелар, написала је оштар текст у којем је отворено критиковала његово прогањање Јевреја.

За време Другог светског рата, радила је у Министарству просвете, а касније у Универзитетској и Народној библиотеци. Истовремено, одбила је да потпише Недићев Апел српском народу против комунизма, иако ову идеологију није прихватала. Током целог рата није објавила ниједан текст, а у Општинским новинама, у тексту „Срби на Јудиној позорници“, оштро су нападнути спрски интелектуалци, међу њима и Ксенија, јер су држали предавања у Јеврејској читаоници. Њени ставови су остали исти, а агенти Гестапоа су у октобру 1942. године упали у њен стан и ухапсили је.

Међутим, ни крај рата Ксенији није донео мир. Почеле су одмазде и обрачуни нових власти са неистомишљеницима, и поново је ухапшена. Овог пута хапси је ОЗНА, а иза овог новог подметања стајао је њен колега филозоф Душан Недељковић. Никад јој није опростио што је одбила његову понуду за сарадњу са бољшевицима. Тражио је, ни мање ни више, смртну казну.

<имг цласс="флоат" срц="хттп://правонарад.инфо/вп-цонтент/уплоадс/2014/12/лепосава-петковиц.јпг" />
ФОТО: <а хреф="хттп://правонарад.инфо/?п=350"> право на рад
Ксенија Атанасијевић на заседању Мале Антанте жена у Атини 1925. године

Ипак, извесни људи су били разумни, па су је „само“ послали у затвор у којем је провела 22 дана. По пуштању на слободу, стављена је на црну листу јер је „деловала против државе“, забранили су јој јавну делатност и све њене књиге. Забрана је скинута 1952. године, и после дужег времена почела је поново да пише и предаје на Коларчевом универзитету. Умрла је 1981. године, а пошто није имала потомке њена породична гробница је прекопана и продата новим власницима. О њеном постојању данас сведочи само архивски регистар Новог гробља.

Током своје каријере објавила је преко 400 научних радова и превела је дела Аристотела, Спинозе, Платона на српски. Била је једна од оснивачица Удружења књижевника, чланица Клуба независних књижевника и чланица београдског Пенклуба. Упоредо, активно је учествовала у раду београдског Женског покрета. Залагала се да жене добију иста права која имају мушкарци, а једна од најбитнијих тема којом се бавила јесте: како да југословенске жене освоје политичка права.

Ксенија Атанасијевић је засигурно најобразованија Српкиња и несумљиво „духовна елита овог народа“. Но, оно што је најважније, она је својом борбом уклонила препреке будућим универзитетским професоркама.

Маја је антрополошкиња, књишки мољац и фудбалски фанатик, у слободно време црта, пије кафу, чита стрипове и гледа филмове.


***

Прочитајте и:

Lejdi Gaga: Na ivici slave
Žene u stripovima: zavodnice, ratnice, ubice…
Sedam stvari nedostupnih ženama pre 100 godina

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на ifemin@iserbia.rs ЦЦ office@iserbia.rs, са назнаком "Пријава / о женама". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.


Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti

Коментари

ВЕСТИ