Do nedavno sam samo na filmovima viđao sistem stanovanja gde se iza ulaznih vrata zgrade krije dvorište čija bašta obrazuje pravougaonik, a sa svih strana pružaju stepenice ka spratovima. Preko aristokratije i hipi stanovanja, stigao sam i do luksuza. Ulazim u stan nepravilnog oblika i nedefinisanog nivoa prostiranja, prepun umetničkih dela, uskih hodnika, stepenica, staklenih zidova, sa terasom koja zaokružuje taj luksuz. Imao sam jedan dan tu, pre nego što poslednja 3 provedem u hostelu. Takav je bio dogovor i držao sam ga se ne želeći da se navikavam na nešto što se previše razlikuje od onoga što mi je realno dostižno. Zatvoriti krug hostelom biće idealna i dosledna završnica.
Ali pre toga, ostajem sam u vili i dobijam svoj ključ. Sunce je baš opeklo, pa se odlučujem da izađem na terasu i zavalim na dušek u hladu ispod biljke koja je džikljala poput Grdaninog korova iz svog ciglanog ćupa. Čak je i to rastinje u svojoj divljosti i savršenoj nelepoti bilo mala projekcija Berlina. Terasa je zauzimala prostor u kotlini krovova iznad kojih se probijao vrh tv tornja. Odlučio sam da to popodne uživam u odmaranju i konzumiranju malo drugačijeg aspekta stanovanja i grada. Učinilo mi se kao da sam napokon za nijansu spokojniji. Racio mi nije dozvolio da prođe nezapaženo činjenica da su moja snalažljivost, hrabrost i odsustvo predrasuda urodili plodom, i to samo jer nisam bio lenj da pošaljem mail nekome i pitam da li mogu provesti kod njega u stanu neko vreme dok sam u Berlinu. Obožavam couchsurfing! Sada kada sam tu, nigde mi se nije žurilo, i možda prvi put nisam bio vođen intrigom po pitanju neistraženih delova grada. Neka ih, vratiću se sledeće godine. Berlin je ionako toliko veliki, da ga ne mogu držati na dlanu. Ležim zatvorenih očiju u hladu, lišen onog uznemirujućeg osećaja da nešto propuštam. Razmišljam o Amerikancu lingvisti koji bi u Srbiji bio konobar, promoter ili radnik call centra. Mada ko zna, možda bi imao sreće i da se u nekoj pristojnoj firmi uvali na administrativnu poziciju ... sa strane ponekad honorarno uradi neku lekturu, i tako dočeka penziju. Preživeo bi sigurno. Ali da ne bude da sam na kraj srca, možda bi se zaposlio u nekom tržnom centru kao prodavac, vremenom napredovao do store manager-a, povećali bi mu platu do iznosa nadprosečnog za Srbiju, poslali na poslovni put u matičnu zemlju brenda koji prodaje, pardon za koji nadgleda prodavce, uslikao bi se u markiranoj gardrerobi na ulici neke evropske prestonice, postavio to na facebook – i život bi mu napokon dobio smisao! Kakva softverska lingvistika, vraćanje na Univerzitet u tridesetoj i kakvi bakrači. Ima li išta manje neočekivano od još jednog piuna potrošačkog društva, koji je zaboravio na ideale i put kojim je nekada krenuo, čim je osetio trunku slasti površnog konzumerizma. A možda bi, da zaključim, jednostavno bio na grbači mame i tate, ako ta grbača ima čvrsto agregatno stanje ili uopšte postoji. Nemaju svi tu opciju oslonca.
Takve misli bile su idealan milje da imaginacija krene put egocentrizma i kreira još jedan alter ego. Zamišljao sam sebe kako u Berlinu živim. Prvo sam zamislio bazični okvir, a to su hedonizam i miran san. Dakle, oni strahovi koji su mi u međuvremenu pojeli stomak - ne postoje. Zatim, dolazi do revolucionarnog pomaka u fazi mog duhovnog razvoja kada će mi se napokon iskristalisati šta želim u životu da radim. Ubrzo to rezultira konkretnim i humanim delima, kada postajem možda prva osoba u istoriji čovečanstva koja se bavi urbanom sociologijom u praksi. Kao idejni tvorac projekata koji se zalažu za urbani razvoj i revitalizaciju od lokalne ka globalnoj sredini, posredstvom inovativnih implementacija preduzetničkih, ekoloških, kulturno i postmoderno osvešćenih strategija – direktno utičem na razvoj gradova! Naravno, pošto sam skroman čak i kada maštam, to su na početku samo manje izmene gradskih prostora, ali dovoljno upečatljive i svrsishodne da skrenu pažnju i pomognu izgradnju imidža ozbiljnog konkurenta i autoriteta kada je smer urbanog razvoja u pitanju. Kasnije se te ideje lančano realizuju na više tačaka ove planete i stvara se mreža kao jasan dokaz ispravnosti i kvaliteta zalaganja da se kroz fizičko okruženje ovaj svet učini inspirativnijim, udobnijim i sigurnijim mestom za sve nas koji živimo pod istim nebom ... I tako dok je moj ego počeo da se reflektuje i van granica Berlina, šta više da mu planeta postaje tesna, ugledah merdevine u drugom delu terase čija me je svrha zaintrigirala. Bio sam siguran da nisu deo performansa niti umetnička instalacija, već da imaju konkretnu upotrebnu vrednost, a da je moja misija da istu prokljuvim i manifestujem. Na vrhu su imale kuke, što znači da se negde zakačinju kako bi omogućile pristup određenom delu mog okruženja. Visina im je bila tek nešto iznad 2 metra, što je znatno kraće od udaljenosti većine krovova šizofrenog kompleksa u potkrovlju gde sam se izležavao. I onda videh da se u jednom delu iznad kuhinje iz koje se izlazi na terasu, pruža ravna ploča i da merdevine tačno prijanjaju toj visini. Odmah sam ih zakačio i radoznalo se popeo da dokučim te krovove i napravim nekoliko selfija sa tornjem u pozadini. Moram sam da imam dokaz za to koliko sam se dobro, da prostite, uvalio.
Ugledah na suncu uspavanu panoramu boje crepa, ispunjenu berlinskim kućama i zgradama, jednog od najpopularnijeg gradskog distrikta Mitte-a. Nisam stigao ni da pomislim na to da sam samo u donjem vešu, jer u Berlinu se inače gubi osećaj za to da li ste i kako obučeni, a već sam uveliko paradirao šetajući i fotografišući iz raznih uglova. Kao na mestu zločina, savest me je opominjala da požurim u izvršavanju te misije, kad odjednom čuh zvižduk. Pomislih da haluciram i da opet moj ego sebi daje za pravo da projektuje kako mi neko dobacuje, kad iz nepoznatog pravca neko izgovora na engleskom Zašto ne skineš i gaće? Stojim skamenjen, prolazi nekoliko sekundi, kad ono opet čujem Come on, take it off! Pravim se da ništa ne čujem i nastavljam sa škljocanjem, kad ugledah grupu prijatelja kako ruča na krovu terase susedne zgrade. Tačnije ručali su dok me nisu spazili, a onda se nekoliko njih naslonilo na ogradu kako bi mi bili publika. Wow look at those muscles! May I have one selfie with you? Iako sam izbegavao da se direktno okrenem ka njima, krivio sam oči u tom pravcu bez uspeha da odgonetnem da li su njihovi osmesi odraz podjebavanja, simpatije ili iskrenog navijanja. Ipak je to Berlin i ništa me ne bi iznenadilo. Odbio sam da otrčim odatle, jer bilo bi glupo i očigledno da su me postideli. Posumnjao sam i da li možda radim nešto nedolično što će prijaviti divnim domaćinima koji su mi dozvolili da kod njih boravim, a ja sam to zloupotrebio uznemiravajući komšiluk negliže šetnjom po krovu. Ma namerno sam tu ostao i nastavio da se slikam, iskreno najviše jer ne znam na kojoj slici sam jezivije ispao. Lice mi je bilo izgužvano, a zalisci po onom suncu koje je pičilo u njih, još veći. Pokušavao sam i da se smejem i budem ozbiljan (džaba!), a najužasniji sam bilo pri pokušaju da napravim kao neki odsutan i mudar pogled. Izveštačeni pozeraj koji, što bi se reklo, nije pio vodu! No dobro, pokušao sam da se uklopim u imperativ savremenog doba ... bez obzira na rezultate. Najbolja drugarica mi je nekada rekla Umreću sama i usamljena. Danas je udata i srećna supruga bez dece, a kada je pozovem često je citiram u prvom licu dodajući još jednu reč i govoreći Umreću MLAD, sam i usamljen. Ako se to i desi, odričem se lične odgovornosti. Krivci će biti diskursi poput selfi, linkedin, projekat, seminar, webinar, cfo, aplikacija, paypal, google play store, pin, lib, visa elektron ... Što bi rekla jedna umetnica Ovo je svet za pametnije! Nefotogenična i informaciono-tehnološki nepismena sirotinja je očigledno promašila epohu. Ja ću te bolje uslikati, evo dolazim ... čujem kako ne odustaju sa dobacivanjem. I dalje ih nisam ni pogledao i samo sam se vratio nazad u sigurnost unutrašnjosti terase, gde sam nastavio da čitam o sudbini žena u Avganistanu tokom talibana. Čisto da se spustim na zemlju, jer shvatio sam da sam bio baš visoko!
Nastavak sledi ...
Ostale delove putopisa BERLIN-Prostorna refleksija ega možete hronološkim redom pročitati ovde, ovde, ovde i ovde
