Kada bi trebalo jednom rečju da opišem Berlin, bila bi to reč - rasterećenost. Stekao sam utisak da žive bez pristiska, predrasuda i bilo kakvog grča. Nisam video visoku modu, ali nisam video ni siromaštvo. Sve funkcioniše kao neki prosek gomile individua koje ogroman grad ne prenaseljavaju, već u njemu zauzimaju svoj prostor gde nikoga ne remete, niti im bilo ko drugi izaziva smetnju. Za snobizam i nadobudnost kao da nisu ni čuli. Pomešali su se u jedinstvu grada koji bi mogao poslužiti i kao primer meltingspot-a.
U odusutvu jedne, jedine i najdominantnije turističke tačke grada, a i kao posledica decentralizovanosti usled koje je svaki deo grada brend za sebe, ostaci Berlinskog zida privlače turiste na nekoliko lokacija u gradu, od kojih je najizloženija East side gallary. Smeštena je uz reku s druge strane mog omiljenog distrikta Krojzberga, a most je dizajniran kao dvorac što je još jedna atrakcija per se. Tu se nisu sudarili samo različiti fizički obrasci gradskog imidža, već i gomila ljudi sa fotoaparatima usmerenim na sve strane. Nekima je u središtu pažnje bio mosta koji izgleda kao zamak iz crtanog filma, nekima galerije Berlinskog zida, a nekima murali koji ukrašavaju kaldrmu na ulasku u Krojzberg. Ja sam bio u ovoj poslednjoj kategoriji. Zanemeo sam pred bočnim zidom zgrade na samom početku ulice, na kojoj je naslikano ljudsko telo sastavljenog od gomile malih tela kako prstom sebi iz oka vadi jedan deo sebe – malo telo koje mu se koprca na kažiprstu.
Sledeće čemu je nemoguće ne posvetiti pažnju je interaktivno-alternativni kulturni prostor, galerija na otvorenom, desetine metara sačuvanog Berlinski zida obojenog raznim oblicima, nijansama i simbolima, koje realno nisu ni potrebni, jer Berlinski zid je dovoljno jasan simbol sam po sebi. Moja svest ga je instinktivno imenovala najmoćnijim spomenikom savremene istorije. A čim je tako, onda mora i da je zaista tako. Priobalje reke nije posebno sređeno niti dekorisano. Sam pristup zidu s druge stane ulice, takođe je neposredan, ničim ograđen niti obeležen. Takav je Berlin, bez šminke i bez predvidivih i možda očekivanih standarda. Realno, zar nisu mogli da podignu visoki zid oko ostataka Berlinkog zida, naprave muzej i naplaćuju ulaz. Umesto toga, svima je ne izvol'te. Može li se kroz to nešto zaključiti o samom gradu? O odsustvu kapitalističkog imerativa profita i sklonosti ka kulturi, drugačijoj estetici i postmodernom konceptu korišćenja gradskog prostora kroz promišljanje, interakciju i simbole. Kažu da su u Berlinu najniže plate a navodno i cene u Nemačkoj, mada meni je bio skup. Ne jure kapital kao ostatak razvijene Nemačke, zbog čega je magnet za umetnike, studente, strance, mlađe i starije smrtnike, iskrene nematerijaliste srećne i ostvarene čak i bez stalnog zaposlenja, fiksnih prihoda i debelog računa u banci.
Blizu hostela nalazila se još jedna otvorena turistička tačka, takođe veliki ostatak zida u drugačijem okruženju. Ovaj nije bio išaran grafitima i bio je smešten u pitomijem delu grada, na sredini mirnog susedstva u blizini parkova, a graničio se i sa grobljem. Zid je bio siv, a iz jednog dela probijale su se rđave gvozdene šipke oslikavajući osnovu granice koja je nekada delila Evropu gvozdenom zavesom na 2 politička sistema. U to vreme niko nije smeo da joj priđe jer bi bio upucan, a danas je tako ogoljena i izložena. Na poljani ispred, postavljeni su stubovi i stolovi oblepljeni fotografijama i portretima praćenim pričama o sudbinama ljudi koji su život izgubili pokušavajući da emigriraju iz istočnog u zapadni deo. Kako jedna priča kaže, zgrade koje stoje sa obe strane, zapravo datiraju još iz perioda pre. Nekadašnje komšije sa podizanjem zida izgubili su pravo da stupe u fizički kontakt, ali su se posmatrali preko prozora, sve dok stvar nije dobila mnogo agresivniju političku konotaciju.
Tu sam se upoznao sa kompletnom statistikom smrtnih slučajeva tokom socijalizma, ali kao akter sadašnjice koji Berlin uživa u aktuelnom trenutku, mnogo jači utisak bio mi je što taj navodno mainstream spomenik, takođe nije uspeo da se sačuva od alternativnih boja Berlina. Kao što sam prethodno primetio, sada sam potvrdio da je to hronična dijagnoza grada. Virus koji je zahvatio celokupno gradsko telo i živi u svakoj ćeliji. Još jedan u nizu dokaza za to, bio je što dok je visoki gradski funkcioner u poslovnom odelu davao intervju pred kamerom, iza njega se odigravala mala predstava čije su slike „prljale“ sterlinost tako zvaničnog kadra. Neka žena je sedela na travi i dojila dete, dvojica biciklista sunčali su se na istoj travi, a grupica adolescenata naslonila se na zid, drala i pila pivo. Gde god da sam se okrenuo naišao sam na sliku verodostojnosti Berlina, što je za posledicu imalo osećaj povezanosti i pripadanja tom prostoru. Toliko lepih i inspirativnih gradova sam obišao, svaki put se raspilavim kada pomislim na pejzaže Stokholma, Talina, Lisabona, Lunda ... ali jedino sam u Berlinu osećao tugu što u njemu ne živim.
Severoistočni Berlin obiluje parkovima koji po sunčanom danu prevazilaze sliku piknik zone i pretvaraju se u plaže bez vode. Svi su goli, namazani kremama za sunčanje, leže na peškirima i čitaju. Nije lako opisati Berlin kroz putopis. Ruku na srce, manjka mu lepote, arhitektura mu je svedena, često i obična .. ali ta raznolikost koja se reflektuje kroz autentičnu sliku grada kao homogenog entiteta, izdvaja ga po idiosinkratičnoj, endemskoj, ingenioznoj, nigde ranije viđenoj niti doživljenoj atmosferi i duhu. Prolazeći pored centralne železničke stanice, čiji stakleni zidovi neobičnih i grandioznih oblika deluju kao da se unutra krije muzej svemirskih letelica, približio sam se takozvanom Moabitu, ostrvu okruženom rekom i kanalima, gde sam prespavao pre 6 godina. Želeo sam da pređem preko istog mosta, nađem istu katedralu u parku i istu tursku prodavnicu koju pamtim kao da sam juče u njoj kupio jabuku i breskvu i euforično ih grickao upoznajući Berlin prvi put. To se ipak nije desilo. Iako sam se susreo sa lancem novih turskih prodavnica, rasutih po ulicama haotičnog vajba poput Los Anđelesa iz američkih filmova, ona moja prodavnica pored čijeg izloga sam zastao okićen crnom znojanicom i prstenom koji su mi bili deo tadašnjeg imidža (ne ponovilo se!), nestala je poput Atlantide. Pojaviće se sledeće godine, siguran sam.
Iznenadio me je od ranije nepoznat park sa upadljivo visokim i strmim brdom na sredini, ka kome su vodile kamenčićima posute staze, obrazujući kružnice sve manjeg obima na putu ka vrhu. Kada sam izašao iz njega, našao sam se u širokoj ulici na čijem je početku dominirala masivna zgrada, najverovatnije državna institucija, sa kupolama na vrhu i teškim sivim zidovima ukrašenim klasicističkim skulpturama, što ju je kontrastiralo u sudaru sa mahom orijentalnim okruženjem. Usled neuspeha da pronađem onu tačku gde se šetkala moja prošlost, skoncentrisao sam se na samu granicu Moabita, uz kanale gde nisam mogao da odolim gledanju u masivnost onog granja sa okolnog drveća, koje je kao magnetom privučeno kanalima. Sa svakim naletom vetra i pomeranjem granja, zidovi koji obrazuju vodeno korito mestimično bi otkrivali grafite. Odjednom je nebo izgubilo benignu notu i potamnelo. Osetio sam miris prašine u vazduhu i prvu kapljicu kiše na nosu. Bio je to znak da treba da se vratim nazad u hostel i odmaram za noć koju je u Berlinu greh ne provesti napolju. Kiša je bila uporna, ali umerena, sa relativno agresivnim vetrom.
Vožnju kroz džunglu centralne gradske teritorije, park Tirgarten, neizbrisivo mi se ucrtala u sećanje. Po sunčanom danu park je kao pitoma šuma bogata prizorima jezera i lepezom spomenika. Od klasičnih kamenitih i gvozdenih, do novijih improvizovanih, poput instalacije koju su fanovi posvetili Majklu Džeksonu. Prostor je ogroman, pa se mogu otkriti nepristupačni delovi, nudističke zone ... Ali po nevremenu sve to izgleda drugačije, jer miris kiše, dinamika pokreta drveća i okruženje lišeno prolaznika, park pretvaraju u čudesnu šumu gde žive duhovi nemačke prošlosti.
Svo znanje stečeno direktno i indirektno o Nemačkoj, kroz čitanje njihovih filozofa, učenje njihove istorije, gledanje filmova i posetu zemlje, tu oživljava i dobija svoje obrise u prostoru koji zna sve tajne i perverzije grada. Paradoksalno, ali biciklom je sve blizu čak i u ogromnom gradu. Bulevare koji se pružaju od kružnog toka koji je u centru Tirgartena, brzo sam prelazio i da nije bilo rekonstrukcija koje sam zaobilazio u ulici gde je hostel, stigao bih kao metak. Šta više, brzinom konja iz pesme Ciganin hvali svoga konja.
Nastavak sledi ...
Ostale delove putopisa BERLIN-Prostorna refleksija ega možete hronološkim redom pročitati ovde, ovde, ovde, ovde, ovde i ovde
