Prevela: Bojana Petrović
FOTO: sola
Šabana Basidž-Rašik se kao dete prerušavala u dečaka da bi išla u školu u Avganistanu, koji je tada bio pod kontrolom talibanskog režima. Sada, sa 24 godine, ponovo prkosi mogućnostima u svojoj zemlji – ovoga puta težnjom da osnuje međunarodno akreditovan internat za devojčice.
U Avganistanu je došlo do ogromnog napretka u obrazovanju. Postoji više od 14.000 obrazovnih ustanova, a nacionalni nastavni plan i program je usvojen nakon 30 godina sukoba.
Međutim, obrazovanje je i dalje izazov za devojčice i žene. Samo 12 procenata Avganistanki je pismeno a 38 procenata dece školskog uzrasta (4.2 miliona dece, od kojih su većina devojčice) nemaju pristup školama. Nasilje, tradicija i siromaštvo su se udružili, u različitim delovima zemlje, kako bi učinili obrazovanje skoro nedostižnim za devojčice.
Pa ipak, u zemlji u kojoj u nekim porodicama devojkama nije dozvoljeno da izlaze iz kuće, Basidž-Rašik želi da roditelji pošalju svoje ćerke daleko od kuće da se obrazuju. Nedavno se sastala sa ekipom Nacionalne geografije kako bi porazgovarali o njenom putu ka boljem obrazovanju, o tome kako je, uz pomoć subvencija i donacija, osnovala uspešan internat (Nacionalna geografija ne otkriva lokaciju iz bezbednosnih razloga) i zašto to ima smisla u njenoj nesređenoj zemlji.
FOTO: nationalgeographic
Imenovani ste za Budućeg istraživača Nacionalne geografije za ovu godinu. Šta to predstavlja za Vas kao predavača?
U početku, kada sam tek primila poziv, prosto nisam mogla da verujem. Moj prvi instinkt je bio da odbijem, jer sam mislila da je to nesporazum. Prvo što sam pomislila bilo je da ja čak ne znam ni da plivam! Mislila sam da su me oni možda pozvali da vodim neko istraživanje, sa ljudima iz svih delova sveta. „Ja sam predavač“, pomislila sam, „kakve to veze ima sa mnom“? Tako da sam bila prilično zbunjena. Ali, onda su mi poslali imejl u kome su mi sve objasnili.
Velika mi je čast što sam izabrana da budem deo ove grupe u vremenu kada se menja svrha društva. Naša ideja je da inspirišemo, prosvetlimo i obrazujemo, i ja smatram da su ta tri stuba ove organizacije predivna. Ova ideja da smete biti odvažni prilikom definisanja istraživanja – ono nije isključivo vezano za ljude koji idu na ekspedicije tamo gde ljudska noga još nije kročila. Ona se odnosi i na razgovaranje o tome kako mi, ljudi, nalazimo rešenja problema u našem svetu i na različite načine štitimo našu Zemlju. Rešenje na kojem radim u Avganistanu je tip internata koji pomaže da Avganistanke steknu obrazovanje. Inspirišuća je činjenica da je to određeno kao cilj istraživanja.
Recite nam, šta Vas je navelo da otvorite školu koju ste nazvali SOLA?
Reč sola znači „mir“ na paštunskom jeziku, ali je i akronim za Školu vođstva u Avganistanu. Ja sam rođena i odrasla u Avganistanu i, poput mnogih, kao devojčica sam se suočila sa sopstvenim izazovima kada je u pitanju sticanje obrazovanja. Ali, nakon što je srušen talibanski režim, odabrana sam da dođem u Ameriku u okviru programa razmene učenika Razmena mladih i učenje (YES), koji je finansiralo Ministarstvo spoljnjih poslova Sjedinjenih američkih država.
Pohađala sam državnu srednju školu u Viskonsinu. Imala sam priliku da posmaram Avganistan iz perspektive stranaca i bila sam zapanjena načinom na koji ljudi govore o Avgaistanu i rečima koje koriste da bi ga opisali.
Kojim rečima?
Rečima koje nisu bile deo mog svakodnevnog života dok sam odrastala, ili nisu bile deo mog života uopšte, poput reči „terorizam“. Bila sam svesna tog problema dok sam odrastala, donekle sam znala da je ograničen pristup obrazovanju i da je obezbeđena samo osnovna zdravstvena nega, ali nisam bila u potpunosti svesna veličine tih problema dok nisam došla u Ameriku. Postala sam nešto poput ambasadora. Mnogo ljudi je bilo radoznalo po pitanju Avganistana 2005. godine i to me je nateralo da više naučim o Avganistanu i statističkim podacima o problemima u zemlji. Za mene je bilo poražavajuće reći da je oko 90 procenata žena iz ruralnih područja nepismeno.
Vratila sam se u Ameriku kako bih pohađala fakultet u Midlberiju (u Vermontu), i počela sam da uviđam kakvu privilegiju imam. Moji roditelji su posvećeni obrazovanju više nego bilo čemu drugom.
Odrasla sam osećajući se neprijatno i preplavljeno osećanjima zbog tih privilegija. Zašto baš ja? Kako to da imam toliko sreće? Šta bi bilo da? Šta bi bilo da sam rođena u porodici u kojoj su ćerke, koje su nekoliko godina mlađe od mene, već udate i imaju po nekoliko dece? Ne moram daleko tražiti primere Avganistanki koje su se udale mlade. Teško mi je da shvatim tu ideju da se pravo na obrazovanje smatra osnovnim ljudskim pravom. Kako se to može nazivati osnovnim ljudskim pravom kada milionima devojčica širom sveta obrazovanje nije dostupno? Zar to onda nije privilegija sa njihove tačke gledišta? Ova pitanja su me naterala da razmislim o mojim budućim planovima. Sada, kada sam ja ta srećnica iz Avganistana, koje su moje moralne obaveze? U jednom trenutku mi je postalo očito da je najbolji način da iskoristim moje veštine i strast prema Avganistanu, kao i svest o privilegijama koje sam imala, jeste da postanem predavač.
Zašto ste odlučili da otvorite baš internat?
Najpre sam želela da zamislim Avganistan u kojem se svi ljudi slažu. To je najveći problem u Avganistanu. Internat će spojiti ljude iz različitih delova Avganistana koji će zajedno živeti, učiti da se međusobno poštuju, učiti o kulturama drugih učenika, učiti da slave sličnosti koje imaju i cene različitosti.
Danas u školi SOLA imamo studente iz 14 različitih provincija, a kada oni dođu u internat moraju da potpišu pravilnik časti. U školi postoji politika nulte tolerancije na etničku diskriminaciju. Nije važno da li ste Hazari ili Paštuni ili suniti ili šiiti. Vi ste devojčica koja pohađa školu SOLA i tu ste da biste bili budući vođa u Avganistanu.
Učenice su devojke uzrasta od 12 do 18 godina. U mnogim zemljama u razvoju, devojčice ispisuju iz škole kada uđu u pubertet. Zabluda je da se to dešava zbog tradicije ili kulturne prakse, jer je to u mnogim područjima posledica nedostatka škola. Devojčica može da završi treći ili peti razred, ali kada poraste nema škole u koju bi se mogla upisati. U nekim delovima zemlje devojčice napuštaju školu zbog bezbednosnih razloga. A u nekim područjima tradicija nalaže da kada devojčica uđu u pubertet ne sme da napušta kuću. Tada je ili udaju ili ona čuva mlađu braću ili sestre. Ona kuva, čisti, pegla; radi sve te kućanske poslove koje ne bi trebalo da radi u tom uzrastu. Ako tu devojčicu izvučete iz takvog domaćinstva i pošaljete je u internat, vi joj time kupujete nekoliko sati dnevno koje ona može posvetiti sebi i svom ličnom razvoju. To je ono što je toliko jedinstveno kada su internati u pitanju.
Jer ona ne ide kući da kuva ili pere suđe...
Ne ide. Ne mora da trpi ta zaduženja. Može da to vreme iskoristi za učenje, može da bude kreativna i da se posveti sebi. Može da savlada vožnju skejtbordom, sportsko penjanje ili da pomogne drugima koji nisu imali toliko sreće kao ona da se upišu u školu SOLA. Naš cilj nije da učenicima pružimo samo dobro obrazovanje. Mi slavimo njihova tela u vremenu u kojem im društvo govori da treba da se stide svog tela. Ne govorimo im da ga kriju i pokrivaju jer su njihova tela u razvoju. Kažemo im da voze bicikl, skejtbord, da se bave sportskim penjanjem i pomognu drugima da nauče engleski jezik. Još jedna naša praksa je da svi učenici moraju da potpišu izjavu da će sve vreme pričati na engleskom. Kako možemo da odaberemo jezik jedne grupe koji će biti jezik svih? Engleski izjednačava njihov status. Po završetku škole mogu otputovati u inostranstvo, a potom se vratiti u Avganistan i iskoristiti stečene veštine i veze.
FOTO: sola
Nigerija se, naravno, suočava sa drugačijim izazovima od Avganistana, ali, s obzirom na učestalost otmica školarki tamo, i bezbednosnu situaciju u Avganistanu, da li ste zabrinuti za bezbednost Vaših učenika?
Trenutno se trudimo da ne privlačimo puno pažnje. Međutim, pošto planiramo da školu proširimo, moramo da budemo oprezni i prihvatimo činjenicu da, za razliku od drugih internata u svetu, naše potrebe će biti nešto drugačije. Moraćemo da imamo obezbeđenje dok ljudi u Avganistanu ne budu spremni da prihvate ideju da devojčice mogu živeti daleko od svojih porodica kako bi se obrazovale.
Znači imate čuvare u školi?
Da, imamo, a to su troškovi koje ljudi obično ne povezuju sa školom. Ali, to je stvarnost, i ne možete dozvoliti da vas takva stvarnost spreči da učinite nešto kako biste rešili problem. U suprotnom ćemo samo sedeti tamo i ništa se neće promeniti. Ne možemo se više oslanjati na to da će doći stranci i rešiti naše probleme. Najbolji način da u Avganistanu dođe do održivog razvoja jeste da ljudi koji su upoznati sa problemima, ali i sa mogućnostima, smisle kreativna rešenja. Naš obrazovni sistem je urušen; od učenika samo zahteva da uče gradivo napamet. Potrebno nam je obrazovanje koje podstiče kritičko mišljenje.
Kada smo otvorili školu 2008. imali smo četiri učenika. Danas školu pohađa 35 učenika, 40 učenika je uz našu pomoć dobilo stipendije za internate i fakultete u pet različitih država, u iznosu od 7.7 miliona dolara. Naš plan je da kapacitet škole proširimo na 340 studenata u narednih pet godina. Broj 340 je ključan za ovaj prvi međunarodno akreditovani internat u Avganistanu zato što želimo da poručimo da svi zaslužuju jednake mogućnosti za obrazovanje. U Avganistanu postoje 34 pokrajine, a naša vizija je da imamo učenike iz svih tih pokrajina. Taj broj treba da nešto poručuje ljudima.
Kakvo je bilo Vaše obrazovanje kada ste bili dete i kako je to uticalo na Vas da otvorite školu SOLA?
Odrasla sam u režimu u kojem se smatralo da je obrazovanje devojčica zločin. Dok sam išla u tajnu školu, osećala sam se kao da činim neki zločin, jer je vlast tako gledala na to. Talibani su vas lako mogli ubiti ako bi za to saznali. Čuli smo užasne priče o susednim školama koje su otkrili i učiteljima koje su ubili ispred učenika. Taj strah je stalno bio prisutan. Čak i tako mladi smo znali sa kakvim rizikom se suočavamo svakog dana.
Srećom, moji roditelji su taj rizik prihvatili. Kada ih danas pitam: „Kako ste me puštali da idem u školu svakog dana, znajući da postoji stvarna verovatnoća da se neću vratiti kući?“, njihov odgovor je: „Za nas je bilo teže da zamislimo da ćeš biti neobrazovana“. Imam sreće što imam takve roditelje. Nisam ni shvatala kakva je to sreća dok 2002. (nakon pada talibanskog režima) nisam otkrila da je 96 procenata učenika u mom razredu starijih od mene, jer su se oni tek tada vratili u školu. Mene na ovo nije toliko postaklo moje obrazovanje u Avganistanu nego moji roditelji. Podstakli su me rizici koje sam preuzimala i to što su moji roditelji toliko odvažno cenili obrazovanje.
Kako Vam je bilo ići u tajnu školu i vraćati se kući svaki dan?
Trebalo mi je negde između 30min i sat vremena da stignem tamo, ali smo išli različitim putevima kako ne bismo imali stalnu rutu. Nekada bismo išli ujutro, nekada popodne. Ja sam pohađala nekoliko različitih tajnih škola. Ljudi u Avganistanu često pokrivaju Kuran, tako da bismo i mi pokrivali svoje knjige kako bi izgledalo da nosimo Kuran. Naravno, u školi smo imali i Kuran i učili smo iz njega, ali smo takođe učili i neke druge predmete, što talibani nisu dozvoljavali.
Koji su Vam naredni planovi kada je Vaša škola u pitanju?
Moramo da se pozabavimo akreditacijom i da smislimo kako da ona bude održiva sama po sebi. Mislim da je ova škola odličan primer koji se može ostvariti u mnogim državama u kojima traje sukob kao i u post-konfliktnim zemljama. Žene su po prirodi mirotvorci. One su te koje odgajaju decu i uče ih vrednostima. Važno je naučiti te žene da imaju velike snove, budu odvažne, imaju široka shvatanja i samostalno zaključuju.
Da li na Vaš posao utiče povlačenje američkih trupa koje je najavljeno da će se desiti 2016. godine?
Svaka godina je za Avganistan „odlučujuća“. Ali, ako o tome na taj način razmišljate, propustićete važan trenutak. Ovo je moj odgovor za one koji pitaju šta će biti sa Avganistanom. Ja kažem da je to zemlja sa puno potencijala, mogućnosti i nade. Više od 70 procenata populacije ima 25 godina ili manje. To je zemlja mladih. Generacije mladih Avganistanaca nisu živele u plemenskim strukturama, a ove ratne godine otvaraju ovu strukturu za decu kako bi zaista verovali da zaslužuju da budu na liderskim pozicijama. Činjenica da prvi put u istoriji Avganistana dolazi do smene vlasti je uspeh. Kada sam je imala devet godina nisam znala kako da upalim TV. Danas devetogodišnji Avganistanac bira između 75 kanala na TV-u. Sloboda štampe u našoj zemlji je veća u odnosu na mnoge druge u regionu. Sve to se desilo u poslednjih 10 do 12 godina. Što se više Avganistanaca obrazuje, veća će biti mogućnost da se ovaj napredak održi. To ne znači da nisam zabrinuta oko nekih stvari. Ova postignuća su lepa i divna ali su i krhka. Naša je obaveza da ih očuvamo.
IZVOR: nationalgeographic
Bojana je svestrana, odlučna i radoznala.
