FOTO: „Atinska škola“, Rafael
Čim je život postao nešto više od lova na životinje, bekstva od većih životinja, povremenog parenja i preživljavanja ledenih doba, sve se zakomplikovalo. Čim vam život postane donekle bezbedniji, morate da se zapitate kako ga treba živeti. Tako su nastali filozofi.
Sokrat se suočio sa smrtnom kaznom kada je postavio izazov za buduće generacije i pozvao svoje sugrađane Atinjane da pripaze kako se staraju o sopstvenoj duši (otuda potiče reč psihoterapija). Od tada, naporedo sa ogromnim porastom obima ljudskog znanja, pitanje kako živeti „dobar život“ proučavale su verske sekte, kultovi, gurui i samozvane mesije samopomoći.
Postupi ispravno
Jedna grupa, nazvana po ulici gde su se šetali i propovedali, postala je poznata pod imenom Stoici. Njihov osnivač Zenon tvrdio je da misli oblikuju naše emocije, da stavovi utiču na naša osećanja, da imamo slobodnu volju, da možemo da se promenimo i da je ključ za dobar život da težimo vrlinama i razmišljamo u skladu sa prirodom. Ideja da se sreća postiže aktivnim trudom često se sreće i u savremenoj samopomoći. Sreća dolazi isključivo iz promišljanja o tome šta je ispravno i postupanja u skladu sa tim. Takođe, ne sekirajte se previše kad vam nešto pođe naopako.
Jedan od poslednjih velikih stoičkih mislilaca bio je Marko Aurelije – za neke slavan govornik, za druge Ričard Haris u filmu Gladijator – koji je u „Meditacijama“ napisao: „Ukoliko te ražalosti kakav spoljni događaj, ne muči te on, već tvoj sopstveni sud o njemu. A u tvojoj je moći da sad poništiš taj sud“.
Uteha filozofije – čak i pred smrtnu kaznu
Dobro je poznato da neposredna pretnja smrti ume da izoštri um, mada to ne mora uvek da proizvede velika filozofska dela. Boecije je bio na čelu vlade kralja Teodorika u Rimu kada je zapao u nemilost i bio bačen u tamnicu, gde je iščekivao surovo pogubljenje, otprilike oko 524 n.e.
Boecije je proveo veći deo života prevodeći velika književna dela sa grčkog na latinski, a njegovo poslednje delo, „Uteha filozofije“ nastalo je u ovim časovima očaja. Predstavlja dijalog sa prelepom posetiteljkom, personifikacijom Filozofije. Dakle, svako bi u Boecijevom položaju verovatno imao teškoća da razume zašto ga je snašla takva sudbina, zašto se loše stvari uopšte dešavaju, zašto zli napreduju u životu dok dobri propadaju, i, ukratko, o čemu se tu radi. Kao strpljiv psihoterapeut, ona ga navodi da sve to iskaže: „Ako pomoć lekara tražiš, ranu moraš razotkriti“.
Zatim, ona detaljno objašnjava kako se kolo sreće okreće i nagore i nadole, te kako bi trebalo da bude hrabar i ne očajava. Uprkos tome što je Boecije na kraju pogubljen, ovo delo je tokom najvećeg dela srednjeg veka bilo bestseler samopomoći, vodič kroz život napisan na pragu smrti. Čitali su ga i prevodili mnogi velikani širom Evrope, na primer, kralj Alfred, Džefri Čoser, pa čak i kraljica Elizabeta Prva.
Sedam navika uspešnih diktatora
Otac kraljice Elizabete, Henri VIII, bio je sklon jednom drugom obliku samopomoći: žanru koji danas nazivamo „Ogledala vladara“. Ovi spisi su bili namenjeni da savetuju vođe i vlastodršce. Nikolo Makijaveli je napisao najpoznatiji primer, knjigu „Vladalac“, oko 1513. Njegove pomalo sumnjive preporuke uključuju i poznati moto „cilj opravdava sredstvo“, što do danas ima uticaja na poslovne ljude i beskrupulozne političare, iako katkad moraju namerno da pogrešno razumeju ovu misao da bi postigli svoje ciljeve. „Onaj ko zanemari ono što jeste zarad onoga što bi trebalo da bude, pre će izazvati sopstvenu propast nego očuvanje“.
S druge strane, drugi primeri ogledala za vladare su sastavljani kao zbirke istorijskih primera i biografija stvarnih ličnosti, prikupljenih i obrađenih s namerom da ilustruju dobre i loše načine života. Na primer, Bedina „Crkvena istorija engleskog naroda“ predstavlja istoriju Engleske od doba Julija Cezara, 55. n. e., do trenutka kada ju je Beda pisao u 731.
Kao što autor napominje čitaocima, te priče služe da ih oponašamo ili izbegavamo. „Ako istorija beleži dobra dela dobrih ljudi, neka pažljivi čitalac podražava ono što je dobro; ako li beleži zla dela opakih ljudi, neka se pobožni čitalac kloni svega što je zlo i izopačeno“. Predstavljene uz manje pozivanja na religiju, ovakve formulacije možemo naći u mnogim kasnijim primerima samopomoći.
Anatomija melanholije
Robert Barton je rođen 1576, studirao je na Oksfordu i na kraju je postao predavač na Koledžu Krajstčerč. Njegova „Anatomija“ nije proistekla iz njegovog lekarskog obrazovanja, već iz ličnog iskustva melanholije. Napisao je i objavio izuzetno obimnu knjigu u kojoj proučava manje-više celokupno ljudsko bivstvovanje, obraćajući naročitu pažnju na stanje koje je tadašnja medicina označavala kao melanholiju. Štaviše, kako stoji u pomalo podrugljivom predgovoru, pisao je „...o melanholiji, u nastojanju da izbegne melanholiju“.
Knjiga koju je napisao da bi sebi skrenuo misli zaista je ogromna. Doživela je nekoliko izdanja za njegovog života, a čitaocu pruža čitavu enciklopediju znanja o nesreći i nezadovoljstvu. Međutim, suštinska razlika u odnosu na tadašnje medicinske tekstove, koje su pisali i čitali lekari, pre svega okrenuti teoriji, leži u tome što je Bartonova „Anatomija“ napisana na engleskom, i to duhovitim, gotovo satiričnim, čitljivim stilom. Svako ko je bio pismen i ko se zanimao za temu koju danas zovemo psihologijom mogao je da je kupi i prelistava po želji.
Čak je i Semjuel Džonson govorio da mu je to jedna od omiljenih knjiga, žaleći se da je to „...jedina knjiga zbog koje ustaje dva sata ranije nego što bi hteo“. Iako teorije o višku crne žuči imaju više sličnosti sa rimskom medicinom nego sa savremenim shvatanjem mentalnog zdravlja, ova knjiga je pristupačna i današnjim čitaocima.
„Nebesa pomažu onome ko pomaže sam sebi“
Semjuel Smajls je bio škotski reformator parlamenta i pisac u viktorijanskom dobu. Dok je bio zaposlen kao urednik Lids Tajmsa, godine 1845. dobio je poziv da održi niz predavanja na temu „Obrazovanje radničke klase“. Kasnije je sam objavio ta predavanja 1859. pod naslovom „Samopomoć“. Premda se danas Darvinovo „Poreklo vrsta“ smatra najvažnijom knjigom izdatom te godine, Smajlsovo delo je bilo bestseler; jedino se Biblija prodavala u više primeraka. U pitanju su životopisi ljudi koji su postigli uspeh iako su sve okolnosti bile protiv njih. Smajls je napisao da je svrha njegovih priča da „ilustruju i istaknu moć istrajnosti“.
Ne samo da je Smajls skovao naziv ovog žanra, samopomoć, već je započeo tendencije koje će ova vrsta literature kasnije pokazivati u izdavaštvu. Njegova knjiga je postala međunarodni bestseler, jer je odražavala društvene promene prouzrokovane industrijskom revolucijom. Bila je u skladu sa duhom industrijalizacije koja se odvijala van Velike Britanije, a naročito u SAD, gde su ideje socijalne mobilnosti i traženja novih prilika dolazile do izražaja naporedo sa osećajem dužnosti i protestantskim idealom samostalnosti.
IZVOR: BBC
