.jpg)
FOTO: Avantartmagazin.com
Vuk je od detinjstva bio bolešljiv. Za vreme Ustanka sustigla ga je kostobolja. Leva noga mu se u kolenu zgrčila. Mogao je da ide samo pomoću drvene štule. O toj nesreći Vuk kaže:
"Ja sa svojom štulom nisam mogao misliti na konja, ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci. A moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom".
Priče iz Vukove mladosti
Sećajuči se svog najranijeg detinjstva provedenog u Tršiću i svojih prvih koraka ka opismenjavanju, sam Vuk kaže:
"Ovdje sam čuvao koze, pa dok one planduju ja pazim da vidim, kakvoga putnika varošanina, ili popa ili kaluđera, i čim spazim koga u pravim čakširama, strčim na put i, pokazavši mu svoj bukvar, upitam da mi pokaže kako se zove ovo ili ono slovo. Nu najčešće sam dobijao odgovor: "Bogme. sinko, ne znam ni ja!" A kad vidim popa ili, kaluđera bio sam siguran da zna; i oni bi mi pokazali, a ja bih posle tuvio i mučio se."
Prva ljubav
"Vuk se u ranoj mladosti zaljubio u Ružu, stasitu kćerku svoga komšije Todora. Stalno su bili zajedno i ljubav je bila obostrana. To su svi znali u Tršiću, jer su oboje bili iz uglednih kuća. Taj period Vukovog života prikazan je i u televizijskoj seriji "Vuk Karadžić".
Ruža Todorova zasigurno je bila prvo Vukovo nadahnuće. Možda i najveća ljubav — njegov neprebol", pripoveda književnik i veliki poznavalac Vukovog života i dela, Ljubomir Ćorilić.
Lako je ljubav steći, ali je teško zadržati.
Kako to obično biva u životu, sudbina se poigrala sa njima. Mladi Vuk u Budimpešti je saznao da će do kraja života biti hrom, sa savijenom nogom. To je bio glavni razlog da do starosti više nikada ne dođe u Tršić — nije hteo da ga tako obogaljenog vidi Ruža. U tadašnje vreme ljudi sa telesnim nedostacima bili su nepravedno gurnuti na marginu života. Bili su obeleženi. Vuk je želeo da ga Ruža upamti kao stasitog, hitronogog i sposobnog mladića, a ne sakatog i nesposobnog sa štulom.
Tuga i ljubav ne mogu se sakriti.
Ona se kasnije udala za tadašnjeg veoma uglednog trgovca iz Tršića, Milutina Dobrilića, sa kojim je imala dva sina, Todora i Mihaila. Todor je bio visoki državni službenik u knjaževskoj kancelariji u Beogradu, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, ali i kasnije kada je na srpski presto došao Karađorđev sin Aleksandar Prvi Karađorđević. Mihailo je bio uspešan trgovac.
Blago onom koga sreća hrani, a teško onom koga snaga hrani.
"Kada se ponovo iz Beča, iz progonstva, na srpski presto vratio Miloš Obrenović, odmah je počeo veliku čistku. Razračunao se sa pristalicama dinastije Karađorđević. Bio je nemilosrdan. Svetio se pristalicama Karađorđevića, pa su na udaru bili i Ružini sinovi. Vuk je na jedvite jade uspeo da umoli Miloša da poštedi živote Todoru i Mihailu i da ih prebaci preko Save u Austriju. Tako su Ružini sinovi spasili glave i ostali živi", priča Ćorilić.
Čovek se nada dok god je duše u njemu.
Na Vukovu sahranu su došla su dvojica elegantnih i stasitih muškaraca, obučenih po tadašnjoj poslednjoj evropskoj modi. Na Vukov odar priložili su poveću sumu novca i sve vreme bili su uz Vukov kovčeg. Retko je ko od prisutnih znao ko su bila ta dvojica mladih ljudi. Kada je Vukova kćerka Mina pitala jednog od sveštenika koji su vršili opelo ko su ta dvojica, ovaj joj je tiho šapnuo da su to Todor i Mihailo Dobrilić iz Tršića, sinovi Ruže Todorove, prve ljubavi njenog slavnog oca.
I ova priča je samo malo podsećanje na Ružu Todorovu iz Tršića, na prvo nadahnuće slavnog Vuka, uvek skritu i potisnutu iz zvanične istoriografije, ali jedne od najvažnijih ličnosti u Vukovom životu.
"Posle boja, junak mudracu konja vodi!"
Karađorđe je poslušao savet svog ministra prosvete, Dositeja Obradovića, koji je govorio da su zemlji posle boja potrebniji mudraci nego junaci. Mudri ljudi će umeti da sačuvaju ono što su junaci sabljom stekli.
Da se reči kupuju, manje bi se govorile.
Jedan od najpismenijih i najmudrijih ustanika bio je Vuk Karadžić. Zato ga je Karađorđe poslao na istočnu granicu, da bude "gospodar Vuko" i svojim savetima pomaže čuvenom junaku Hajduk Veljku.
Hajduk Veljko je bio najmiliji Vukov ratni drug. "Žitije hajduk Veljka Petrovića", spada među najlepša Vukova književna dela. U njemu je Vuk zapisao:
"Veljko jaše kroz Orašje ...
Sedlo li je? Srebro li je?
Uzda li je? Zvezda li je?
Veljko li je? Sunce li je?"
"Pokornu glavu sablja ne seče"
Bolje je dobroga služiti nego rđavom zapovedati.
Stavljajući glavu u torbu Vuk se usudio da istinito opiše čak i obesnog kneza Miloša, gospodara Srbije.
"On obično narod zove stokom bez repa, koja ne zna šta govori, nego samo onako pušta glas u vetar, i neblagodarnom kučkom kojoj nije vredno ništa (dobro) činiti.
Zaista je smešna i čudna stvar: čovek koji se rodio u najvećem siromaštvu, odrastao čuvajući tuđe koze i ovce, svinje, i goveda... pogradio je dvore po celoj Srbiji, i živi kao kakav pravi zemaljski Bog, i opet narod zove neblagodarnim i sebe od naroda nenagrađenim".
Bolje je poštenje u siromaštvu nego bogatstvo bez poštenja.
Ljut na Vuka, knez Miloš mu je zabranio da dolazi u Srbiju. Nisu se smele čitati ni Vukove knjige. Nepismeni knez Srbije proglasio je za najvećeg neprijatelja Srbije najpismenijeg Srbina Vuka. Tužan što ga je zadesila takva sudbina Vuk piše prijateljima:
"Ja sam do sada nekoliko puta u Srbiju dolazio s punom glavom i torbom rodoljubivih planova samo zato da bi narodu što na polzu služiti mogao, pa kad sam video da se ne može, onda sam se žalostan vraćao opet amo (u Beč), da mu odovud služim s čim se i koliko se može".
FOTO: Riznica srpska
Priznanje Vuku odaju ne samo učena društva nego i naučne akademije: Bečka, Berlinska, Petrogradska akademija biraju ga za dopisnog člana. Carevi mu šalju poklone: medalje, brilijantsko prstenje, ordene.
U otadžbini mlado pokoljenje sve brojnije pristaje uz Vuka. Družina srpske mladeži pozdravlja ga na Vidovdan 1850. godine. Vukove pristalice u Društvu srpske slovesnosti prepiru se s ministrom prosvete braneći njegove ideje. Pred tom snagom donesena je 23. januara 1860. godine uredba kojom je dozvoljena upotreba Vukovog pravopisa u svim knjigama, izuzev zvaničnim, ubrajajući tu i udžbenike...
Na kraju jedino možemo zaključiti:
Bez muke nema nauke.
Link ka prvom delu: Anegdote iz života Vuka Karadžića 1.deo
IZVOR: Riznica srpska
Ovaj tekst je deo serije #meetSerbia. Podelite ga!
Sanja je filozof, sanjar i veciti optimista
