U nizu intervjua koje sam pisala za iSerbia portal, izuzetna mi je čast što sam intervjuisala članicu Izvršnog tima, community menadžerku - Aleksandru Pajović. Ovim intervjuom predstavljam vam diplomiranu novinarku, studentkinju master studija marketinga, copywritera, ali i devojku sa brojnim iskustvom iz različitih oblasti.

Autor: Ana Kotur

FOTO: Facebook

Aleksandra Pajovic je rođena u Kraljevu 1992. godine. Pohađala je srednju ekonomsku školu, a onda se dvoumila između Filološkog fakulteta ili Fakulteta političkih nauka, te je odluka pala na studije novinarstva na FPN. Od početka prošle godine samoinicijativno se javila iSerbia timu te je u želji da sarađuje postala Community menadžer na društvenim mrežama. Ona je veoma radna, a u ovom intervjuu otkriva kakvi su dalji planovi razvoja segmenta za koji je ona zadužena na iSerbia portalu, kakva iskustva je stekla tokom raznih volontiranja i praksi, ali će vam ispričati i svoju angedotu na razgovoru za posao copywritera.

Završila si srednju ekonomsku školu u Kraljevu. U kojoj godini si shvatila da zaista želiš da upišeš studije novinarstva u Beogradu i šta te je najviše privlačilo?

Moram priznati da sam još u osnovnoj školi shvatila da mi pisanje „ide od ruke“. Zbog toga sam želela da upišem gimnaziju, ali sam se slušajući tuđe priče kao što su: „veoma je teško, gimnazija ništa ne znači bez fakulteta“ i slično, odlučila za ekonomsku školu. Tokom srednje škole sam se dvoumila da li da upišem srpski jezik i književnost ili novinarstvo. Nakon niza argumenata i protivargumenata, izbor je pao na Fakultet političkih nauka i novinarstvo i komunikologiju. Iako se ovo ne može nazvati perspektivnim zanimanjem i veoma mali broj novinara je fakultetski obrazovan, smatram da nisam pogrešila. Novinarstvo me je uvelo u jedan sasvim novi, čarobni svet i omogućilo mnoga nezaboravna iskustva – upoznavanje poznatih i uspešnih ličnosti, niz anegdota, veliki broj kontakata i otvorenih vrata.

Oduvek me je zanimao osećaj kada doputuješ u drugi grad i kada jednostavno htela, ne htela, moraš da ga upoznaš. Kakav si osećaj imala i koliko si bila spremna u početku za upoznavanje grada, ulica, novih ljudi?

Rođena sam u Kraljevu. U odnosu na Beograd, Kraljevo je kutija šibica. Zbog toga mi je preseljenje u Beograd veoma teško palo. Većina mojih prijatelja je upisalo fakultet u Kragujevcu, a ako tome dodamo i to da sam bila prilično nesamostalna - verovala sam da se hrana sama sprema, da kućne potrepštine niču same od sebe (smeh), nastaje horor priča jednog brucoša. Najteže mi je bilo da se naviknem na gradski prevoz, pa sam neretko završavala u nepoznatim delovima grada. Ipak, taj period navikavanja je trajao veoma kratko, te sam se ubrzo zaljubila u naš glavni grad. Kada ostavite „osećaj ušuškanosti“ kod kuće, shvatite da je Beograd kao ogromna pijaca – svega ima, samo treba da znate gde da potražite. Ubrzo su usledila nova prijateljstva, ljubavne priče, brucošijade, upoznavanje grada i svih mogućnosti koje ovaj grad pruža studentima – najrazličitiji popusti, edukacije, seminari, konferencije, žurke i putovanja. Mojoj sreći nije bilo kraja!

Nekako se uvek priča da Beograd nudi mnogo veće šanse za uspeh, sve je nadomak, značajnija dešavanja za društvo se uglavnom vežu za Beograd itd. Da li misliš da bi imala podjednake šanse za uspeh i da si ostala da živiš u Kraljevu?

Kao što rekoh, novinarstvo ne spada u red perspektivnih zanimanja. To je nešto što radite iz ljubavi, a ne zbog novca. Po prirodi sam veoma optimistična, ali ne i kada govorimo o mom rodnom gradu, gde je šansa da radite kao novinar i da zaista živite od toga - minimalna. Bila sam na praksi u jednoj kraljevačkoj televiziji i „iz prve ruke“ videla da je stanje prilično alarmantno – nema novca i tehničkih sredstava i uglavnom se „presipa iz šupljeg u prazno“. Što se tiče drugih zanimanja, ne bih mogla da iznesem činjenice, jer nisam dovoljno upućena. O zapošljavanju u Kraljevu znam samo kroz priče svojih drugara, a one su istovetne – nema posla! Sve više ljudi napušta grad u potrazi za poslom, što je poražavajuće za grad koji je nekada bio industrijski centar. Setite se samo „Fabrike vagona, Magnohroma, Jasena...“. Ipak, verujem da će se stanje promeniti ukoliko ljudi shvate da je vreme da „uzmu stvar u svoje ruke“ i izbore se za sebe i svoj grad.

Sada si na master studijama marketinga na FON-u. Pretpostavljam da voliš taj koncept poslovanja, ali me interesuje šta je to presudilo da otpočneš saradnju sa Izvršnim timom iSerbia portala?

Kao i većina studenta, i ja sam zapala u „krizu četvrte godine“. Naime, bila sam svesna toga da uskoro završavam fakultet, a nemam ništa. Znala sam da ću upisati master studije, ali sam se bojala svog neiskustva. Zbog toga sam počela da tražim prakse, volontiranje, posao... Nakon samo nekoliko dana potrage, dobila sam ponude za više praksi i poslova. Jedna od njih je bila i za NVO i portal iSerbia. Većina ljudi je na ovo odreagovalo rečima: „Bože, radiš za džabe“, ali ja sam bila veoma ponosna na sebe. I evo, deset meseci nakon toga, mogu da se pohvalim brojnim kontaktima, prijateljima i saradnicima, novim znanjima i veštinama i u krajnjoj liniji – poslom, koji sam dobila zahvaljujući iskustvu, koje sam stekla radeći za ovu organizaciju.

Koji su dalji planovi razvoja tvog segmenta iSerbie i šta ti je najveći izazov u radu na razvoju ovog portala?

Planiram da naučim što više o društvenim mrežama, najrazličitijim online alatima i aplikacijama, SEO optimizaciji, copiwritingu i slično. Svakodnevno čitam stručnu literaturu i blogove, gledam tutorijale. Reč je o oblasti, koja se svakodnevno razvija i, ma koliko mislili da znate, vaše znanje nikada nije potpuno. iSerbia je neprofitna organizacija, čiji je cilj da pomogne mladima da se zaposle i ostanu u Srbiji. Zbog toga je najveći izazov uspeti u tome – svaka zapošljena mlada osoba je uspeh!

FOTO: Andrea Pataki

Bila si na praksi u brojnim novinskim kućama i agencijama, među kojima su Tanjug, Blic i Politika. Kakva iskustva si stekla?

Jedna od ispitnih obaveza na fakultetu bila je i stručna praksa. Moja prva praks, bila je na Ka televiziji u Kraljevu. Svidelo mi se kako stvari zaista funkcionišu i uzbuđenje i adrenalin koje donosi svaki novi radni dan. Zbog toga sam nastavila da idem na prakse. Svaka od njih mi je pokazala da novinarstvo nije ono što vas uče na fakultetu, već nešto mnogo kompleksnije i uzbudljivije. Tek tada se zaista i zaljubite u ovu profesiju. Naučite da privolite ljude da pričaju sa vama, upadnete u bezbroj uzbudljivih situacija, iznova učite o svakom problemu, a u krajnjoj liniji, sve što radite, radite kako biste pomogli svojim sugrađanima.

Copywriter se često pominje kao novo i traženo zanimanje, a ti si se nedavno zaposlila na toj poziciji u jednoj firmi. Kako ti se čini taj posao s obzirom na to da ti voliš tu umetnost pisanja i izražavanja koje si, pretpostavljam, nekim delom i učila studirajući novinarstvo?

Ispričala bih jednu anegdotu. Naime, kada sam bila na intervjuu za posao u kompaniji u kojoj trenutno radim, jedan od članova „žirija“ me je upitao da li znam šta je copywriting. Nisam ni razmislila, već sam odgovorila da ne znam. Svi pojedinci „sa druge strane stola“ su se pogledali međusobno i nasmejali. Tog trenutka sam obrisala celu svoju zamišljenu budućnost u toj kompaniji. Međutim, nakon nekoliko dana, direktor kompanije me je pozvao na sastanak i ponovo postavio isto pitanje - ovog puta sam se ja nasmejala, jer na intervjuu nisam znala „fensi“ naziv za nešto čime se bavim već godinama. Tačno je, to je danas veoma popularno zanimanje, ali ono postoji otkad i internet, samo je dobilo novo, zvučnije ime.

Kao veoma svestranu ličnost odlikuje te i sticanje radnih navika kroz različite vrste poslova. Naime, radila si u restoranu brze hrane, pa me interesuje koliko misliš da posao koji bi retko birao neko ko je fakultetski obrazovan znači za nekog mladog, ko tek počinje svoju karijeru?

Moram priznati da nikada nisam oskudevala ni u čemu, ali uvek kada sam poželela „više“, tražila sam posao. Nije mi bilo ispod časti da radim kao sekretarica, konobarica, promoterka i kao prodavačica u kineskom restoranu. Svaki od tih poslova mi je omogućio da upoznam brojne ljude, steknem nova znanja i veštine i zaradim novac, koji mi je i te kako značio. Verujem da je bolje raditi bilo šta (moralno i zakonski dozvoljeno naravno), nego „sedeti kod kuće“, oskudevati i „kukati nad sudbinom“. Moj princip je jednostavan – radi ono što možeš dok ne iskrsne nešto bolje. Zbog toga mi se dešavalo da promenim i po tri posla u mesec dana ili da idem na dva posla istovremeno, ali sam novac koji zaradim trošila na svoje obrazovanje i usavršavanje.

Očigledno je da za ambiciozne i vredne ljude uvek ima posla. Koliko te i da li te uopšte nerviraju komentari da u Srbiji nema posla, da mladi treba da idu „preko“ i da se tamo usavršavaju?

U Srbiji je toliko toga neuređenog - počev od zdravstva, sudstva, obrazovanja, ali smatram da je uvek moguće naći neki posao, koji omogućava kakav-takav prihod. Problem je što većina mladih razmišlja ovako – želim posao u struci sa natprosečnom platom, a dok ne nađem takav posao, sedeću kod kuće. Tako im prolaze dani, meseci i godine, a ni jednog trenutka ne pomisle da „izađu iz kutije“ i pogledaju malo šire. Ne kažem da se treba zadovoljiti mrvicama, ali od mrvica možda uspete da napravite hleb! Pre svega, raspitajte se kod prijatelja i poznanika, prođite gradom i potražite natpise „potreban radnik/ca“, učlanite se u omladinsku organizaciju, svakodnevo gledajte oglase za posao, šaljite svoje CV-je i najvažnije budite uporni i ne odustajte. Jedna poznanica, inače naučnica, mi je rekla: „Čekaj ispred vrata ako treba“. Verujem da je u pravu!


FOTO: Facebook

Koji su tvoji dalji planovi što se tiče karijere i da li možeš da poručiš nešto mladima koji jednostavno ne znaju da li će im ono za šta se trenutno žrtvuju nekada u životu značiti?

Pre svega, plan mi je da završim master studije, usavršim engleski i počnem da učim još neki jezik. Sve češće nailazim na prepreke u obrazovanju i poslu, jer ne znam jezik dovoljno dobro. Rešila sam da to promenim. Takođe, planiram da idem na što više kurseva i seminara, koji su povezani sa marketingom, internet oglašavanjem i copywritingom.

Mladima bih preporučila da nikada ne prestanu da rade na sebi i svom obrazovanju, da se ne libe nijednog posla i da se ne plaše da će radeći ili volontirajući „potrošiti svoje vreme uludo“, jer živimo u vremenu u kom diploma nije dovoljna. Sve više se gledaju filantropske aktivnosti, svestranost i želja za učenjem i usavršavanjem. Zahvaljujući tome ćete sigurno iStupiti iz mase diplomiranih.

Ana, druželjubiva i radoznala studentkinja; voli da piše, vodi intervjue, istražuje i pohađa razne edukativne kurseve.

Pročitajte i:

Mirko Puzović: U sport treba više ulagati!
TED: Nekoliko saveta za kreativniji život
Zašto bih opet izabrala novinarsto?


***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima, tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na urednistvo@iSerbia.rs uz Cc na office@iSerbia.rs, sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Komentari

VESTI