Aleksandar Petrović: Slušajte intuiciju!

Petrović je rođen je 1973. godine i živi u Beogradu. Do sada je objavio dva romana: ,,Beogradsku knjigu mrtvih", 2015. godine i ,,Kolaž za dvoje" 2010. godine. Objavio je više priča, od kojih je kratka priča ,,Kada pomislim na smeh" dobila posebnu pohvalu žirija na XXXIII Svetosavskom književnom konkursu 2015. godine.

Ovaj izuzetno talentovan i svestran muškarac podelio je sa iSerbiom svoje planove, inspiraciju, popričao je sa nama o pisanju i spomenuo je šta ga pokreće, a šta je za njega ostalo nedosanjano...

EU%20GIF.gif

Stomatolog i pisac… Verujem da ste više puta upoznali ljude koje interesuje ova, priznaćete, neobična povezanost. U čemu pronalazite sličnost između ta dva zanimanja i kada se pojavio poriv za pisanjem? Ovo pitanje je bitno, jer pisanje za Vas odavno ne predstavlja samo hobi…

Meni je ova dihotomija sasvim normalna, jer objedinjuje dve strane moje ličnosti. Kada se suviše prepustim maštanju, a misli i ideje krenu da naviru, tu je racionalni Aleksandar koji će ih sve organizovati i dovesti u red. Ako sam suviše napet nakon iscrpljujućeg dana u hiruškoj sali, skrenem misli razmišljanjima o zapletu na kojem radim. I tako se krajnosti međusobno dopunjuju.

Takođe, hiruške principe koristim u pisanju, te je moj stil kratak, jasan, precizan. Poriv za pisanjem oduvek je bio prisutan, samo je bilo potrebno skupiti hrabrost i prepoznati pravi trenutak kada se upustiti u spisateljsku pustolovinu. Čovek bi trebalo da sluša intuiciju. Što pre to uradi biće mu lakše u životu. U suprotnom, upropastiće ga. Ovo je poruka svima onima koji misle da pisanje ostave po strani dok se ne steknu uslovi za to. Uslovi nikada neće biti savršeni tako da – samo napred.

,,Ako nešto ne znam, izmislim pa zapišem". Zašto je bitno da provučete imaginaciju kroz realnost (sa proverenim činjenicama)?

Živimo u doba prezasićenosti informacijama. Dostupne su nam čim uključimo računar. Koliko su zapravo tačne? Pisalo se o proizvoljnosti podataka na Vikipediji i sličnim sajtovima. Meni je onda zabavno da razmišljam o nekoj nepoznatoj temi i bildujem maštu. Naravno, uvek na kraju proverim verodostojnost. Često iz takve mentalne gimnastike nastaju osnovi zapleta i potke za priče ili roman. Realnost ionako nije samo jedna.

IMG_7465_01.jpg

Za Vas su umetnost i kultura važni i svojim pisanjem vidno to i dokazujete. Da li ste nekad posumnjali u taj deo sebe i u predanost tom segmentu koji, neki kažu, doživljava svoj najveći i najjači nivo degradacije?

Da se vratim na onu dihotomiju s početka. Svakom čoveku je neophodno da bude uravnotežen kako bi bio srećan. Smatram da ljudi koji se bave intelektualnim radom moraju da nauče kako se koriste ruke, da se ne bi suviše otuđili u misaonoj sferi. Isto tako zanatlije i ostali čiji je rad više fizički, trebalo bi da uživaju u blagodetima koje im pružaju kultura i umetnost. Naravno, ništa to ne ide na silu, ali zjap se oseća na obe strane ako ne postoji ovaj balans. Lično, nikada nisam posumnjao - deo mene koji je posvećen pisanju daje mi smisao, a neće ni ići u penziju.

Da li ste razmišljali o tome koje bi moglo da bude Vaše treće zanimanje – naravno, ukoliko biste se odlučili za to?

Moj izazov i jeste u tome što me zanima mnogo toga. Ono što bih nekako voleo, a u budućnosti ću se truditi da to i uradim, je škola kreativnog pisanja koja će imati malo drugačiji pristup od uobičajenog. Takođe, zanima me pravljenje kolaža s tekstualnim porukama, kao neko primenjeno pisanje, a voleo bih da se okušam u puštanju muzike. Sad kada sam javno sve ovo izrekao, moraću da se potrudim da sve ovo i ostvarim.

Rekli ste da je apsolutna sloboda danas nemoguća i da to, prosto, moramo da prihvatimo. Koliko je ova tvrdnja za Vas, kao umetnika, poražavajuća, koliko prednost, a koliko, možda, opasnost?

Verujem, i kao lekar i kao pisac, da je važno znati istinu (ili barem neku njenu verziju, jer ni apsolutna istina ne postoji) kako bismo mogli da se prilagodimo i borimo za ono što nam je važno. Ako se pozabavimo temom slobode, videćemo da ne postoji način, osim da kao Robinzoni osvanemo na nekom pustom ostvru, na koji bismo mogli da u potpunosti živimo kako bismo želeli.

Svet je u svakom pogledu postao previše umrežen. Ako to znamo, onda možemo da gradimo život sa onim što nam je na raspolaganju. Da se pozabavimo trenucima unutrašnje slobode, koja jeste apsolutna i povezuje nas s nečim što nas nadilazi kao jedinke. Onda svako može da odabere šta to za njega konkretno znači i tako se približi smislu.

beogradska_knjiga_mrtvih.jpg
Foto: B92

Trenutno je aktuelna Vaša „Beogradska knjiga mrtvih“. Može da se pronađe u knjižarama, a u javnosti je već uveliko prihvaćena. Zašto su za ovaj deo Vaše, biću slobodna da kažem, “realne imaginacije”, bitni termini samopomoć, čežnja i vanvremensko u prostoru?

„Beogradska knjiga mrtvih“ se početkom godine odvojila od mene i živi samostalno. Čujem od raznih ljudi da je dobro prihvaćena i da se lepo snalazi. Drago mi je zbog toga. Dok sam je pisao i proučavao Egipatsku knjigu mrtvih, koja je vrlo važan deo priče, razmišljao sam čemu bi bila slična u današnjem vremenu. Iako ima religijski kontekst i nudi uputstva i magične reči kako da prevazićete prepreke u zagrobnom životu, podsetila me je na mnogobrojne priručnike samopomoći koji stalno vrte iste savete sumnjivog učinka. Samopomoć dolazi iznutra, nikako spolja.

Ako zapnete s nadahnućem u bilo kojoj umetnosti, čežnja je uvek zahvalna tema. Nikada se do kraja ne može objasniti, a stalno je prisutna. U „Beogradskoj knjizi mrtvih“ pitam se da li ona prestaje i posle smrti. Vanvremensko je najbliže onoj istini o kojoj smo pričali, i mene u životu jako zanima da saznam šta sve može da se svrsta u tu kategoriju. Dok pišem, zabavno mi je da do zapitanosti o vanvremenskom dođem preko naizgled običnih situacija, dijaloga, zapleta.


Milica je devojčurak, a voli da peva, piše, čita i ne zaboravlja da se smeje.