FOTO: stockimages, Free Digital Photos
- Vidi je na šta liči, pa ja da tako izgledam ne bih smela da izađem na plažu!
Svim savršeno građenim ženama i onima koje se tako osećaju treba uputiti javno izvinjenje što moraju da gledaju sve nesavršeno građene žene i one koje se tako osećaju.
- Kako li je on to zaradio - čujem komentar o mladiću koji crvenim jaguarom prolazi pored starog autobusa GSP-a.
Bogatašima ne bi ništa falilo da se malo sakriju.
Iako, kad malo bolje razmislim, ja ne znam da li taj momak vozi ta skupocena kola na neki filmski set. Ne znam da li je ta buckasta devojka skoro veoma smršala i konačno se baš dobro oseća u svom telu. Ne, oni su se meni zamerili i treba to javno naglasiti.
Neverovatno je koliko čudnih, neočekivanih priča pročitamo svaki dan u novinama, sa koliko neverovatnih životnih drama suočimo, a opet mislimo da sve znamo, posebno o drugima. Način na koji čitamo ljude na prvu loptu je gotovo uvek osuđivački – nešto im prebacujemo, za nešto krivimo, nekako nam smetaju, a u stvari ih ni ne poznajemo. Spremni smo da ih pažljivo posmatramo i analiziramo, ali ne i da ih pogledamo u oči i pitamo šta imaju da kažu. Gledamo svoja posla, ali slobodni smo da komentarišemo, čak vređamo? Živimo u kulama, jedni pored drugih. Te kule nemaju prozore, ali mi imamo skenerski vid kojim saznajemo šta se dešava u tuđim kulama.
Tako dolazimo do sina velikog srpskog bogataša koji je odgovoran za saobraćajnu tragediju. Mali bahati snob, zar ne? Njega će tatica da spasi, je li tako? Naslovne strane se pune bez po muke, ali i bez sekunde razmišljanja o tome kako se on oseća, bez provere šta se zaista desilo. Sigurno je vozio besnu mečku i gazio sve pred sobom, maltene su nam šaptali novinari, kao glumcima na sceni, koji zaborave tekst. Možda je tako i bilo, ali mnogo više od onoga što se desilo i novinarske neodgovornosti da to tačno i pošteno prenesu, brine me brzina kojom smo u to poverovali. Naviknuti smo na loše vesti, pa smo pripremili odbranu – bolje biti spreman na najgore.
Osuđujemo druge jer su bogatiji, jer mora da su lopovi, siromašniji, jer su sigurno lenji, lepši, jer mora da su gluplji, ružniji, jer ne brinu o sebi. Nema formule kojoj ne možemo pronaći manu. Čemu to? Da bismo se osećali bolje ili da bi se oni, nebitni, bezvezni oni, osećali gore?
Ne zagovaram hipi komunu, da svi jedni drugima pružimo ruke prijateljstva. Tražim samo jedno – poštovanje tuđeg dostojanstva i ličnosti onako kako želimo da poštuju naše. Čak i ako nikoga direktno ne povređujemo svojim rečima, ne znači da je u redu da ih izgovorimo. Samo razmislite – ima li vaš komentar svrhu? Ako ne, vodite se onim: ako nemaš ništa lepo da kažeš, onda ćuti.
