Prevela: Srna Stajić
FOTO: NY Times
LONDON – “Delujete sumnjičavo”, Marina Abramović reče jednom starijem paru, koji je stajao u uglu sobe u galeriji Serpentajn, u četvrtak. Par je gledao,sumnjičavo, dok su ljudi oko njih razmatrali panele svetlih osnovnih boja, ili su ležali na podu, zatvorenih očiju. Gospođa Abramović ih je uhvatila za ruku, ljubazno ih je pitala da zatvore oči, i odvela ih nekud, hodajući sporo, odmerenim koracima.
Bio je to drugi dan od ”512 sati”, prvog umetničkog dela gospođe Abramović od njene retrospektive iz 2010-te, “Umetnik je prisutan” , u muzeju Moderne umetnosti u Njujorku, čime je od pionirskog umetnika postala zvezda. Tamo je sedela nepomično, šest dana u nedelji, sedam sati dnevno, gledajući pravo u ko god da je sedeo preko puta nje. Ovog puta nema stolice. “Tamo sam samo ja,” rekla je ona. “I ljudi. Ludo je ono što pokušavam da uradim.”
Ideju “512 sati”, nazvana po dužini vremena koje će gospođa Abramović provesti u galeriji sve do kraja same izložbe (do 25.avgusta), jednostavna je koliko i radikalna U galerijama Serpentajn nema ničeg drugog sem ormarića, gde posetioci mogu da ostave svoje torbe i elektronske uređaje. Tamo su samo gospođa Abramović, njen asistent Linzi Pisindžer, i nekoliko čuvara muzeja. Šta će se zapravo desiti u tom prostoru, niko ne zna. „Ja zaista ne znam. Nemam nikakav plan“, rekla je ona u jednom intervjuu u kući u kojoj je odsela sa svojim asistentom dok traje manifestacija u Londonu. „To je poenta. Ideja je da su ljudi moj materijal, i ja sam njihov.“ Otvaraću galeriju ujutru i zatvarati je u šest popodne svojim ključem. Želim da razumem kako mogu biti tu u sadašnjem trenutku, biti tu sa ljudima.“ U sredu, na stotine ljudi je čekalo da uđe u galeriju, dok u četvrtak nije bilo redova.
Gospođa Abramović, koja ima dugačku crnu kosu, i izrazito belu kremastu kožu u šezdesetsedmoj godini, rođena je u Beogradu (Jugoslavija), u porodici dva heroja iz Drugog svetskog rata. Započela je svoju karijeru u Beogradu, ali je ostatak života živela van zemlje i engleski jezik govori čisto, sa malim naglaskom. Čak i pre predstave MoMa, koja je načinila zvezdom, bila je dobro poznata u svetu umetnosti kao pionir u svom polju.Bila je pionir koji nije stvarao samo priredbe fizičkog karaktera- rezbarenje zvezde brijačem na stomaku, ležanje na bloku od leda satima, vrištanje dok je glas ne izda, već je ponavljala i naporne komade drugih umetnika.
Ona kaže da je još pre skoro 17 godina pozvana u Serpentajn, mali muzej u samom centru bašta Kesingtona, koji je pre svega posvećen eksperimentalnom radu. „Sve u mom životu traje predugo,“ dramatično je objavila.
FOTO: NY Times
Kada su ona i kustosi muzeja, Julija Pejton-Džouns i Hans Ulrih Obrist, konačno utvrdili datum, pomislila je da bi mogla pokazati svoje manje-poznate stvari ili muzičke komade. „Onda, jedne noći, u sred noći“, kaže, „Probudila sam se misleći: ,,Ovo je pogrešno. Moram da uradim nešto stvarno radikalno, nema vremena za gubljenje.“ Imala sam viziju o praznoj galeriji – ništa u njoj.
Ali bilo je mnogo buke oko reči „ništa“ . Pre dve nedelje, novine Guardian su objavile da je veliki broj američkih istorijskih umetnika i kustosa pisalo gospodinu Obristu, optužujući gospođu Abramović i galeriju da je loša imitacija Meri Elen Kerol, njujorške pojmovne umetnice. Gospođa Kerol je rekla da još od 1984. radi na projektu zvanom „Ništa“ opisujući ga kao „rad sa ljudima“ bez dokumentacije. Gospođa Kerol nije direktno odgovorila na pitanje kako to delo gospođe Abramović oponaša njeno. Ali je napisala: „Postoji istorijska tradicija/protokol za umetnike, kustose i istoričare da priznaju istorijski presedan. Kada su dela slična, reklo bi se da je to neophodno.“
Gospodin Obrist, u telefonskom intervjuu, kaže da je gospođa Kerol jedan od brojnih umetnika koji su istraživali vezu između umetnosti i praznine pre gospodje Abramović.
„Ima mnogo ljudi – Dzon Kejdž, Iv Klajn, Gustav Mecger, Joko Ono, Džozef Bojz – koji su radili sa ovom istom idejom, uključujući i Meri Elen Kerol. Naravno da mi to shvatamo ozbiljno.“ (Gospodin Obrist nije spomenuo Džeri Sinfilda.)
„Sa moje tačke gledišta, svima je teško da propagiraju ništa,“ saopštila je gospođa Abramović. „Ja mislim da je to svakako nesporazum. Nije da ne radim ništa – baš suprotno. Samo što nema ničega tamo, osim ljudi u prostoru. Ali sada, dobijamo pisma svaki dan od ljudi koji isprva nisu ništa uradili. Izgleda da to ništa postaje nešto.“
Posle izložbe „Umetnik je prisutan,“ koja je privukla više od pola miliona posetilaca, gospođa Abramović je rekla da joj je veoma teško da počne da radi na nečemu drugom.`` Postavila sam tako visoki kriterijum da smatram da su svi mislili da će to biti to, ali sada imam svoj institut,’’ rekla je, misleći na Institut Marine Abramović, centar za dugotrajan rad u Hadsonu u Njujorku. Gospođa Abramović se nada da će institut spojiti sva zvučna imena iz sveta umetnosti i duhovnosti. „Istina je da je sve to činilo neverovatnu celinu da sam morala da razmišljam kako da se izvučem iz svega toga. Rešenje je bilo jednostavno: da sklonim nekoliko stvari koje sam imala tamo – stolica, način sedenja i ugao gledanja.“
FOTO: NY Times
Opis kao što je pridev ,,kontroverzna’’ zbog izložbe „512 sati“, prve izložbe gospođe Abramović u Britanskoj galeriji, nije ništa novo za ovu umetnicu, koja je bila kritikovana da uživa u slavi koja prati njen uspeh: Lady Gaga je došla kod nje po savet, a magazine Tajm je ove godine uvrstio u 100 najuticajnijih ljudi.
„Prešla sam put od umetničke strukture do jedne mnogo veće,“ rekla je gospođa Abramović. „Ovo nisu ljudi koji obično posećuju muzeje; oni su dosta mladi, i ja sam postala za njih neka vrsta primera stvari o kojima oni žele da znaju nešto više. Smatram da postoji ogromna potreba za kontaktom sa umetnikom. Velika je odgovornost, velika su očekivanja. „Ali to ne čini da moj ego raste,već mi pruža materijal na kome ću tek raditi.“
U galeriji je dala malo ogledalo jednom posetiocu i rekla joj da ide unazad, koristeći ogledalo kao vodič. ,,Stvarnost je iza tebe” , šapnula joj je.
IZVOR:FOTO: Wordpress
